Učenici su se probudili na Isusov glas, ali jedva da su Ga prepoznali jer je bol potpuno izmenila Njegovo lice. Obraćajući se Petru, Isus je rekao: »Simone! Zar spavaš? Ne možeš li jednoga časa postražiti? Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast: jer je duh srčan ali je telo slabo.« Slabost učenika probudila je u Isusu sažaljenje. Bojao se da neće biti u stanju izdržati kušanje koje će doći na njih zbog Njegove izdaje i smrti. Nije ih ukorio, već je rekao: »Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« Čak i u svojoj velikoj duševnoj boli tražio je da opravda njihovu slabost. »Jer je duh srčan«, rekao je, »ali je telo slabo.«
Ponovo je Božjeg Sina obuzela natčovečanska patnja i, malaksao i iscrpljen, posrćući vratio se na mesto svoje ranije borbe. Njegova patnja postala je čak i veća. Kad Ga je obuzela velika bol duše »znoj pak njegov beše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju«. Čempresi i palme bili su nemi svedoci njegove velike duševne borbe. S njihovih lisnatih grana kapala je krupna rosa na Njegovo iznureno telo, kao da je priroda plakala nad svojim Tvorcem koji se sam borio sa silama tame.
Samo malo pre toga Isus je stajao kao moćni cedar, odupirući se oluji protivljenja koja je besnela nad Njim. Uporna volja i srca ispunjena zlobom i lukavstvom uzalud su se trudili da Ga zbune i savladaju. Stajao je nepokolebljivo u božanskom veličanstvu kao Božji Sin. Sad je bio sličan trsci koju šiba i povija besna oluja. Zadobijajući na svakom koraku pobedu nad silama tame, pobednički se približavao kraju svoga dela. Kao Onaj koji je već proslavljen, polagao je pravo da bude jedno sa Bogom. Odlučnim glasom izrazio je svoje hvalospeve. Ohrabrujućim i nežnim rečima govorio je svojim učenicima. Sad je nastupio čas sile tame. Sad u tihoj večeri njegov glas nije zvučao pobedonosno, već je bio ispunjen ljudskom boli. Do ušiju pospanih učenika dopirale su Spasiteljeve reči: »Oče moj! ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja tvoja.«
Učenici su najpre želeli da pođu s Njim, ali On im je zapovedio da ostanu i straže u molitvi. Kad je došao k njima, Isus ih je našao kako još uvek spavaju. Opet je osetio potrebu za društvom svojih učenika, da čuje njihove reči koje bi Mu donele olakšanje i odagnale tamu koja Ga je pritiskivala. Ali njihove oči su otežale »i ne znadijahu što bi mu odgovorili«. Njegovo prisustvo ih je probudilo. Videli su Njegovo lice obeleženo krvavim znojem duševne muke i to ih je ispunilo strahom. Nisu mogli razumeti njegovu veliku duševnu bol. »Beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka, i u stasu mimo sinove čovečije.« (Isaija 52,14)
Okrenuvši se Isus je opet potražio svoje tiho mesto i pao ničice savladan užasom duboke tame. Ljudska priroda Božjeg Sina zadrhtala je u tom času iskušenja. Sad se nije molio za svoje učenike da njihova vera ne klone, već za svoju dušu koja je bila u iskušenju i velikoj patnji. Strašan trenutak je prispeo – trenutak odluke o sudbini sveta. Sudbina čovečanstva podrhtavala je na merilima. Hristos je mogao čak i sada da odbije čašu dodeljenu grešnom čoveku. Još nije bilo prekasno. Mogao je otrti krvavi znoj sa svog čela i ostaviti čoveka da pogine u svom bezakonju. Mogao je kazati: Neka prestupnik primi kaznu za svoj greh, a ja se vraćam svom Ocu. Da li će Sin Božji ispiti gorku čašu poniženja i agonije.? Da li će Nevini snositi posledice prokletstva greha da spasi krivca? Blede Isusove usne drhtavim glasom izgovorile su reči: »Oče moj, ako me ova čaša ne može mimoići da je ne ispijem neka bude volja tvoja.«
Tri puta je izustio ovu molitvu. Tri puta je ljudska priroda ustuknula pred poslednjom, najvećom žrtvom. Ali sad pred Otkupiteljem sveta pojavila se istorija ljudskog roda. Video je da će prekršitelji Zakona morati poginuti ako budu prepušteni sami sebi. Video je čovekovu bespomoćnost. Video je silu greha. Gledao je sudbinu koja ga očekuje i doneo je odluku. Spasiće čoveka po svaku cenu. Prihvatio je svoje krštenje, krvlju, da bi kroz Njega milioni onih koji su osuđeni na smrt mogli dobiti večni život. Napustio je nebeske dvorove, u kojima je sve čisto, srećno i slavno, da bi spasio jednu izgubljenu ovcu, jedan svet koji je pao usled prestupa. On neće napustiti svoju misiju. Postaće žrtva pomirenja za ljudski rod koji je odlučio da zgreši. Njegova molitva sada odiše poslušnošću: »Ako me ova čaša ne može mimoići da je ne ispijem neka bude volja tvoja.« (nastavlja se)
