Što će se dobiti ovom žrtvom? Kako je beznadežno izgledala krivica i nezahvalnost ljudi! Najsurovije prikazanim prilikama Sotona je opterećivao Otkupitelja: odbacio Te je narod koji tvrdi da je iznad svih drugih u zemaljskim i duhovnim prednostima, On želi da uništi Tebe, temelj, centar i pečat obećanja koja su dana kao naročitom narodu. Jedan od Tvojih učenika koji je slušao Tvoje pouke i bio među prvima u crkvenim delatnostima, izdaće te. Odreći će Te se jedan od Tvojih najrevnijih sledbenika. Svi će te napustiti. Celo Hristovo biće uzdrhtalo je od užasa na tu pomisao. Probolo Mu je dušu to što će se oni koje je nastojao spasiti, oni koje je tako silno voleo, sjediniti u zaveri sa Sotonom. Bila je to strahovita borba. Ona se merila krivicom sveta koji je ležao u zlu. Ljudski gresi teško su pritiskivali Hrista, a osećaj Božjeg gneva na greh razarao je Njegov život.
Posmatrajte Ga kako razmišlja o ceni koju treba platiti za ljudsku dušu. U svojoj dubokoj duševnoj borbi bacio se na hladno tlo, kao da će time sprečiti da ne bude još više udaljen od Boga. Hladna noćna rosa padala je na Njegovo telo dok je ležao ničice, ali On na to nije obraćao pažnju. S Njegovih bledih usana oteo se bolan uzvik: »Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova.« Ipak i sad je dodao: »Ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti.«
Kad pati, ljudsko srce čezne za saosećanjem. Ovu čežnju Hristos je osećao iz dubine svog bića. U najdubljoj duševnoj boli, došao je svojim učenicima s velikom željom da čuje neku reč utehe od onih koje je tako često blagosiljao, tešio i štitio u žalosti i nevolji. Onaj koji je uvek imao reči saučešća za njih, podnosio je natčovečanske duševne patnje i čeznuo da zna da li se mole za Njega i sebe. Kako je bila mračna zloćudnost greha! Bio je u strašnom iskušenju da ljudski rod prepusti posledicama vlastite krivice, a On da ostane nevin pred Bogom. On bi bio osnažen kad bi samo mogao znati da to njegovi učenici razumeju i cene.
Ustajući s bolnim naporom, posrtao je do mesta na kome je ostavio svoje pratioce. Ali, »nađe ih gde spavaju«. Da ih je našao kako se mole, osetio bi olakšanje. Da su tražili utočište u Bogu, da sotonske sile ne ovladaju njima, bio bi utešen njihovom postojanom verom. Međutim, oni nisu obratili pažnju na Njegovu ponovljenu opomenu: »Stražite i molite se.« U početku su bili vrlo zabrinuti kad su videli svog Učitelja, koji je obično bio tako miran i dostojanstven, kako se bori s tugom koja je nadilazila moć razumevanja. Molili su se kad su čuli snažne uzvike Patnika. Nisu nameravali napustiti svoga Gospoda, ali su izgledali paralizovani pospanošću koju su mogli odagnati da su se nastavili moliti Bogu. Nisu shvatili potrebu straženja i ozbiljne molitve da bi se oduprli iskušenju.
Pre no što se uputio prema vrtu, Isus je rekao svojim učenicima: »Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć.« S uverenjem dali su Mu najčvršće obećanje da bi s Njim išli i u zatvor i u smrt. A jadni, samouvereni Petar dodao je: »Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti.« (Marko 14,27.29) Učenici su imali poverenja u sebe. Nisu podignuli pogled k moćnom Pomoćniku, kako im je to Hristos savetovao. Tako, kad je Spasitelj imao potrebu za njihovim saosećanjem i molitvama, našao ih je kako spavaju. Čak je i Petar spavao.
I Jovan, ljubljeni učenik koji je ležao na Hristovim grudima, spavao je. Svakako, ljubav prema Učitelju trebala je Jovana držati budnim. Njegove ozbiljne molitve trebale su se sjediniti s molitvama voljenog Spasitelja, u trenutku Njegove najveće boli. Otkupitelj je provodio čitave noći moleći se za svoje učenike da njihova vera ne prestane. Da je sad Isus postavio Jakovu i Jovanu pitanje koje im je već jednom postavio: »Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?« oni se ne bi usudili odgovoriti: »Možemo.« (Matej 20,22) (nastavlja se)
