Ova glava zasnovana je na Mateju 26,36–56; Marku 14,32–50; Luki 22,39–53; Jovanu 18,1–12.
U društvu sa svojim učenicima Spasitelj je polako išao prema Getsimanskom vrtu. U vreme Pashe, uvek pun Mesec, sijao je s neba bez ijednog oblaka. Grad hodočasničkih šatora utonuo je u tišinu.
Isus je ozbiljno razgovarao sa svojim učenicima i poučavao ih, ali kad se približio Getsimaniji, postao je neobično šutljiv. Često je posećivao ovo mesto da razmišlja i da se moli, ali nikada sa srcem tako punim boli kao ove noći Njegove posmrtne samrtne borbe. Tokom celog svog života na zemlji hodao je u svetlosti Božjeg prisustva. Kad je došao i sukobio se s ljudima obuzetim pravim sotonskim duhom, mogao je kazati: »I onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi otac mene sama; jer ja svagda činim što je njemu ugodno.« (Jovan 8,29) Ali činilo se kao da Ga više ne podržava božanska svetlost. Sad se i On našao među prestupnicima. Morao je poneti krivicu palog čovečanstva. Na Njega koji nije znao za greh, moralo se staviti bezakonje svih nas. Greh Mu je izgledao tako strašan, a težina krivice koju je morao poneti tako velika, te je došao u iskušenje da se boji da će ga to zauvek odvojiti od Očeve ljubavi. Znajući kako je strašan Božji gnev prema prestupu, uzviknuo je: »Žalosna je duša moja do smrti.«
Dok su se približavali vrtu, učenici su zapazili promenu na svom Učitelju. Nikada ranije nisu Ga videli tako duboko ožalošćenog i šutljivog. Što je dalje išao, ova neobična tuga bivala je sve dublja, ali se nisu usuđivali upitati Ga za uzrok. Postao je kao da će se srušiti na zemlju. Stigavši u vrt, učenici su brižno tražili Njegovo uobičajeno mesto za odmor, da bi njihov Učitelj mogao otpočinuti. Svaki korak činio je s mučnim naporom. Glasno je ječao kao da pati pod pritiskom strašnog tereta. Da Ga dva puta Njegovi pratioci nisu pridržali, pao bi na zemlju.
Isus je blizu ulaza u vrt ostavio sve svoje učenike, osim trojice, nalažući im da se mole za sebe i Njega. S Petrom, Jakovom i Jovanom došao je na zaklonjeno mesto u vrtu. Ova tri učenika bili su Hristovi najbliži pratioci. Posmatrali su Njegovu slavu na gori preobraženja, videli su Mojsija i Iliju kako govore s Njim; čuli su glas s Neba; a sada u Njegovoj velikoj borbi Hristos je želeo da budu uz Njega. Na ovom povučenom mestu često su provodili noći zajedno s Njim. U tim prilikama, nakon bdenja i molitava, oni bi mirno spavali u blizini svog Učitelja, dok ih On ujutro ne bi probudio da ponovo krenu na rad. Ali sad je želeo da u molitvi provedu noć s Njim. Ipak, nije mogao podneti da budu svedoci samrtne borbe koju je trebao podneti.
»Pričekajte ovde«, rekao je, »i stražite sa mnom.«
Otišao je malo dalje od njih, ne tako daleko da Ga ne bi mogli videti i čuti i pao je ničice na tlo. Osećao je da Ga je greh odvojio od Njegovog Oca. Ponor je bio tako širok, tako mračan, tako dubok da je Njegov duh uzdrhtao pred njim. Nije smeo upotrebiti svoju božansku silu da bi izbegao ovu veliku duševnu patnju. Kao čovek morao je podneti posledice čovekovog greha. Kao čovek morao je izdržati očev gnev zbog prestupa.
Hristos je sada bio u položaju u kojem se nikada ranije nije nalazio. Njegova patnja najbolje se može opisati rečima proroka: »Maču, ustani na pastira mojega i na čoveka druga mojega, govori Gospod nad vojskama.« (Zaharija 13,7) Kao zamena i jemac za grešnog čoveka, Hristos je patio pod božanskom pravdom. Uvideo je što je značila pravda. Dotada je bio posrednik za druge; sada je čeznuo da i sam ima posrednika.
Budući da je osećao da je Njegova zajednica s Ocem prekinuta, Hristos se bojao da njegova ljudska priroda neće izdržati u nastupajućem sukobu sa silama tame. U pustinji kušanja odlučivala se sudbina ljudskog roda. Hristos je tada bio pobednik. Sad je kušač stupio u poslednji strašan okršaj. Za ovo se pripremao tokom Hristove trogodišnje službe. Sad je u to uložio sve. Ako ovde pretrpi neuspeh, njegova nada da bude gospodar biće izgubljena; zemaljska carstva na kraju će postati Hristova: a on sam biće zbačen i prognan. Međutim, kad bi Hristos mogao da bude pobeđen, Zemlja bi postala Sotonino carstvo, a ljudski rod zauvek bi ostao pod njegovom vlašću. Znajući suštinu sukoba koji Ga je očekivao, Hristova duša bila je ispunjena strašnom pretnjom odvajanja od Boga. Sotona Mu je rekao da će odvajanje da bude večno ako postane jemac za grešni svet. Poistovetiće se sa Sotoninim carstvom i nikada više neće biti jedno sa Bogom. (nastavlja se)
