Isus nije plakao zbog patnji koje su Ga čekale. Upravo pred Njima nalazila se Getsimanija, gde će Ga uskoro natkriliti užas tame. Na vidiku su takođe bila i ovčja vrata kroz koja su vekovima vodili životinje za žrtvu. Uskoro će se pred Njim kao pred pravim Jagnjetom otvoriti ova vrata, na čiju su žrtvu za grehe sveta ukazivale sve ove žrtve. U blizini je bila Golgota, mesto Njegovih samrtnih muka koje su se približavale. Ipak, Otkupitelj nije plakao i jecao u duševnoj boli zbog svega onoga što Ga je podsećalo na Njegovu surovu smrt. Njegova bol nije bila sebična. Pomisao na vlastitu agoniju nije izazivala strah u ovoj plemenitoj, samopožrtvovnoj duši. Pogled na Jerusalim razdirao je Isusovo srce – na Jerusalim koji je odbacio Božjeg Sina i izvrgao ruglu Njegovu ljubav, koji je odbio da bude osvedočen Njegovim moćnim čudima i koji se spremao da Mu oduzme život. Video je što je bio zato što je odbacio svog Otkupitelja i video je što je mogao da bude da je prihvatio Njega koji je jedini mogao isceliti njegove rane. On je došao da ga izbavi, pa kako ga se mogao odreći?
Izrailj je bio omiljeni narod. Bog je njegov Hram načinio svojim prebivalištem i on je bio kao »prekrasna visina, uteha svoj zemlji.« (Psalam 48,2) Tu se nalazi izveštaj o preko hiljadu godina zaštitničkog staranja i nežne ljubavi koju gaji otac prema svom jedincu sinu. U tom Hramu proroci su iskazivali svoje svečane opomene. Tu se se njihale zapaljene kadionice, dok se tamjan, pomešan s molitvama vernika, uzdizao prema Bogu. Tu je tekla krv životinja, koja je bila predslika Hristove krvi. Tu je Jahve iznad prestola milosti pokazivao svoju slavu. Tu su sveštenici vršili službu i tu se vekovima odvijala velelepnost simbola i obredne službe. Međutim, sve ovo moralo je doći svome kraju.
Isus je podigao ruku – tu ruku koja je tako često blagosiljala bolesne i one koji pate – i mahnuvši njome u pravcu osuđenog grada, uzviknuo glasom isprekidanim bolom: »Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj!« Ovde je Spasitelj zastao i nije izgovorio kakav bi mogao da bude položaj Jerusalima da je prihvatio pomoć koju mu je Bog želeo pružiti – darujući mu svog ljubljenog Sina. Da je Jerusalim znao ono što je bila njegova prednost da zna i da je pazio na svetlost koju mu je Nebo poslalo, mogao je stajati u ponosu blagostanja, kao car svim carstvima, slobodan u sili koju mu je dao Bog. Ne bi bilo naoružanih vojnika da stoje na njegovim kapijama, niti bi se vijorile rimske zastave s njegovih zidina. Slavna sudbina koja bi donela blagoslov Jerusalimu da je prihvatio svog Iskupitelja, uzdizala se pred Božjim Sinom. Video je da je kroz Njega mogao da bude isceljen od svoje strašne bolesti, oslobođen ropstva i utvrđen kao moćna svetska prestonica. S njegovih zidina poletao bi golub mira svim narodima. On bi bio slavna kruna sveta.
Ispred Spasiteljevog pogleda iščezavala je slika onoga što bi Jerusalim mogao biti. Gleda ga pod rimskim jarmom, s pečatom Božjeg neodobravanja, osuđenog da podnosi Njegovu osvetničku presudu. Nastavio je prekinutu nit svoje tužbalice: »Ali je sad sakriveno od očiju tvojih. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana; i razbiće tebe i decu tvoju u tebi, u neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nisi poznao vremena u kojemu si pohođen.« (nastavlja se)
