Mnogi fariseji bili su svedoci ovog prizora i, goreći zlobom i pakošću, pokušavali su okrenuti struju osećaja naroda. Svim svojim autoritetom pokušali su ućutkati narod, ali njihovi pozivi i pretnje samo su povećali oduševljenje. Uplašili su se da će ovo mnoštvo, snagom svoje mnogobrojnosti, učiniti Isusa carem. U poslednjem pokušaju, progurali su se kroz mnoštvo do Spasitelja, i obratili Mu se prekornim i pretećim rečima: »Učitelju! zapreti učenicima svojim.« Izjavili su da je takvo bučno izražavanje osećaja protivzakonito i da to vlasti neće dopustiti. Međutim, bili su ućutkani Hristovim odgovorom: »Kažem vam: ako oni ućute, kamenje će povikati.« Taj prizor pobedničke povorke odredio je sam Bog. Nju je prorekao prorok i čovek je bio nemoćan da promeni Božju nameru. Da ljudi nisu izvršili Njegov plan, On bi podario glas beživotnom kamenju i ono bi pozdravljalo Njegovog Sina kličući Mu hvalu. Kad su se ućutkani fariseji povukli, na stotine glasova prihvatilo je Zaharijine reči: »Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magarčinu.«
Kad je povorka stigla na vrh brežuljka i počela se spuštati u grad, Isus je zastao, i s Njim celo mnoštvo. Pred njima je ležao Jerusalim u svoj svojoj slavi, okušan sjajem zalazećeg Sunca. Hram je privlačio sve oči. U sjajnoj veličanstvenosti uzdizao se iznad sveg ostalog i izgledalo je kao da pokazuje prema Nebu, kao da upućuje narod prema jedinom pravom i živom Bogu. Hram je dugo bio ponos i slava jevrejskog naroda. Rimljani su takođe bili ponosni na njegovu veličanstvenost. Car koga su Rimljani naimenovali udružio se s Jevrejima da bi ga ponovo izgradio i ukrasio, a car iz Rima obogatio ga je svojim darovima. Njegova moć, bogatstvo i veličanstvenost učinili su ga jednim od svetskih čuda.
Dok se zalazeće Sunce prelivalo i pozlaćivalo nebo, njegov blistavi sjaj obasjavao je čisti beli mramor zidova Hrama i iskrio s njegovih stubova obloženih zlatom. S vrha brežuljka, na kome su Isus i Njegovi sledbenici stajali, imao je izgled čvrste građevine od snega ukrašene zlatnim tornjevima. Na ulazu u Hram nalazila se vinova loza od zlata i srebra sa zelenim lišćem i krupnim grozdovima koje su izradili najdarovitiji umetnici. Ovo umetničko delo predstavljalo je Izrailj kao rodnu lozu. Zlato, srebro i prirodno zelenilo bili su istančanom izradom vrlo ukusno postavljeni, dok se ovo delo ljupko uvijalo oko belih i svetlucavih stubova, držeći se svojim sjajnim uvojcima za zlatne ukrase, rasplamsavajući sjaj zalazećeg Sunca i sijajući veličanstvenošću koja kao da je bila s Neba.
Isus je netremice gledao ovaj prizor, a uzvici velikog mnoštva, opčinjenog iznenadnim prizorom lepote, utihnuli su. Sve oči bile su upravljene Spasitelju, očekujući da na Njegovom licu vide divljenje koje su sami osećali. Ali umesto toga videli su oblak tuge. Bili su iznenađeni i razočarani kad su ugledali Njegove oči pune suza i Njegovo telo koje se ljuljalo kao drvo pred naletom oluje, dok se jauk bola oteo s Njegov drhtavih usana kao iz dubine slomljenog srca. kakav je to bio prizor za anđele! Njihov voljeni Zapovednik u suzama duboke duševne patnje! Kakav je to bio prizor za radosno mnoštvo koje Ga je pobedonosnim poklicima i mahanjem palminim granama pratilo do slavnog grada u kome su žarko želeli otpočeti svoju vladavinu. Isus je plakao na Lazarevom grobu, ali je to bilo božanska bol saučešća s ljudskom nesrećom. Ova iznenadna žalost bila je kao naricanje u velikom pobedonosnom zboru. Usred prizora radosti u kome su Mu svi odavali počasti, Izrailjev Car bio je u suzama, ne u tihim suzama radosnicama, već u suzama i jecajima nezadržive, duboke duševne patnje. Mnoštvo je zahvatila iznenadna tuga. Njihovi uzvici su utihnuli. Mnogi su plakali iz saučešća prema boli koju nisu mogli razumeti. (nastavlja se)
