Kad je rekao: »Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva«, izrekao je istinu, a svojim delom prema Hananejki ispunio je svoj zadatak. Ova žena bila je jedna od izgubljenih ovaca koju je Izrailj trebao spasiti. To je bila njihov određeni zadatak, zadatak koji su zanemarili, a Hristos ga je izvršio.
Ovaj čin otvorio je dušu apostola znatno potpunije prema radu koji ih je očekivao među neznabošcima. Videli su široko polje korisnog rada izvan Judeje. Videli su duše koje podnose žalosti nepoznate onima koji su srećniji od njih. Među ovima koje su bili naučeni da ih preziru, bilo je duša koje su iščekivale pomoć moćnog Iscelitelja, koje su bile gladne svetlosti istine, koja je tako izobilno bila dana Jevrejima.
Nakon toga, kad su se Jevreji mnogo upornije odvraćali od učenika zato što su izjavili da je Isus Spasitelj sveta i kad je zid razdvajanja između Jevreja i neznabožaca bio porušen Hristovom smrću, ova pouka i slične njoj koje su pokazivale da je delo evanđelja nesputano običajima ili nacionalnošću, imale su moćni uticaj na Hristove predstavnike kao smernice u njihovom radu.
Spasiteljeva poseta Fenikiji i čudo koje je ovde učinio, sadržavali su znatno dublju nameru. Ovo delo nije učinjeno samo za ojađenu ženu, niti samo za Njegove učenike i one koji će prihvatiti njihov rad, već »da verujete da Isus jest Hristos sin Božij, i da verujući imate život u ime njegovo«. (Jovan 20,31) Iste sile koje su sprečavale ljude da dođu Hristu pre hiljadu i osam stotina godina (pisano 1898. prim. prev.) deluju i danas. Duh koji je podignuo zid razdvajanja između Jevreja i neznabožaca još je uvek aktivan. Gordost predrasuda podignule su jake zidove razdvajanja između različitih grupa u ljudskom društvu. Hristos i Njegova misija pogrešno su predočeni i vrlo mnogo ljudi je smatralo da su ustvari isključeni iz službe evanđelja. Međutim, neka se ne osećaju odvojenim od Hrista. Ne postoji nikakva prepreka koju čovek ili Sotona može podignuti a da je vera ne može savladati.
Feničanka se verom suprotstavila preprekama koje su bile podignute između Jevreja i neznabožaca. Nasuprot obeshrabrenju, ne gledajući na okolnosti koje bi je mogle navesti da posumnja, pouzdala se u Spasiteljevu ljubav. Hristos želi da se i mi tako pouzdamo u Njega. Blagoslovi spasenja pripadaju svakoj duši. Ništa drugo, osim vlastitog izbora, ne može sprečiti nijednog čoveka da ne postane učesnikom u Hristovim obećanjem preko evanđelja.
Društvene razlike su mrske Bogu. On ne priznaje ništa što ima takvo obeležje. U Njegovim očima duše svih ljudi imaju jednaku vrednost. On je »učinio da od jedne krvi sav rod čovečji živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je napred određena vremena i međe njihova življenja: da traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, iako nije daleko ni od jednoga nas«. Bez razlike u godinama, društvenom položaju, narodnosti i verskoj pripadnosti, svi su pozvani da dođu k Njemu i žive. »Koji ga god veruje neće se postideti. jer nema razlike.« »Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara.« »Bogat i siromah sretaju se; obojicu je Gospod stvorio.« »Bog sviju, i bogat za sve koji ga prizivlju. Jer kojigod prizove ime Gospodnje spašće se.« (Dela 17,26.27; Galatima 3,28; Priče 22,2; Rimljanima 10,11–13)
