Žena je iznosila svoj slučaj s još većom ozbiljnosti, padajući pred Njegove noge i vičući:
»Gospode, pomozi mi!« Isus još uvek očito odbacujući njene molbe u skladu s bezosećajnom jevrejskom predrasudom, odgovorio je: »Nije dobro uzeti od dece hleb i baciti psima.« To je ustvari bila izjava da nije pravedno rasipati blagoslove dodeljene Božjem omiljenom narodu na strance i tuđine u Izrailju. Ovaj odgovor potpuno bi obeshrabrio nekog manje upornog molitelja. Međutim, žena je uvidela da je došla njena prilika. Ispod očevidnog Isusovog odbacivanja videla je samilost koju On nije mogao sakriti. »Da, Gospode«, odgovorila je, »ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovih gospodara.« Dok deca u domu jedu za očevim stolom, tada ni psi ne ostaju nenahranjeni. Oni imaju pravo na mrve koje obilno padaju sa stola. Zato dok je bilo mnoštvo blagoslova danih Izrailju, zar ne postoji i jedan blagoslov za nju? Na nju se gledalo kao na psa, pa zar onda ona nema pravo psa na jednu mrvu od Njegovog obilja?
Isus je tek napustio svoje polje rada zato što su književnici i fariseji tražili da Mu oduzmu život. Gunđali su i žalili se. Pokazivali su neverstvo i gorčinu i odbili spasenje koje im se tako široko nudilo. Ovde je Hristos sreo jednu ženu iz nesrećnog i prezrenog naroda koja nije imala prednost da primi svetlost Božje reči; ipak ona se odmah potčinila Hristovom uticaju i pokazala veru u Njegovu sposobnost da joj usliši molbu. Ona je molila za mrvice koje padaju s Gospodarevog stola. Ako može dobiti prednost jednog psa, ona je voljna da je smatraju psom. Nije posedovala narodne i verske predrasude ili oholost koja bi uticala na njeno ponašanje i odmah je priznala Isusa kao Otkupitelja i kao Onoga koji može učiniti sve što traži od Njega.
Spasitelj je zadovoljan. On je okušao njenu veru u sebe. Svojim postupanjem prema njoj pokazao je da ona koju su smatrali odbačenom od Izrailja nije više tuđin, već dete Božje porodice. Kao dete ima pravo na Očeve darove. Hristos sada ispunjava njen zahtev i završava pouku učenicima. Okrenuvši se k njoj s izrazom sažaljenja i ljubavi, rekao je: »O ženo! velika je vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš.« Od tog trenutka njena kći je ozdravila. Zli duh je nije više uznemiravao. Žena se udaljila, priznajući svog Spasitelja, srećna što je uslišena njena molitva.
To je bilo jedino čudo koje je Isus učinio dok je bio na ovom putu. Došao je do granica Tira i Sidona da bi izvršio ovo delo. Želeo je pomoći ucveljenoj ženi istodobno ostavljajući primer u svom delu milosti prema pripadniku prezrenog naroda za dobro svojim učenicima kad ne bude više bio s njima. Želeo je da ih povede iz njihove jevrejske isključivosti da bi prihvatili rad za druge izvan svog vlastitog naroda.
Isus je čeznuo da otkrije duboke tajne istine koje su bile vekovima sakrivene kako će neznabošci da budu sunaslednici s Jevrejima i »kroz evanđelje postati zajedničari u obećanju njegovom«. (Efescima 3,6) Ovu istinu učenici su sporo učili i božanski Učitelj im je davao pouku za poukom. Nagrađujući kapetanovu veru u Kapernaumu i propovedajući evanđelje stanovnicima Sihara, On je već dokazao da ne sudeluje u netrepeljivosti Jevreja. Međutim, Samarjani su imali izvesno znanje o Bogu; a kapetan je pokazao ljubaznost prema Izrailju. Sad je Isus doveo učenike u dodir s jednom neznaboškinjom, za koju su smatrali da nema nikakav jači razlog od bilo kog iz svoga naroda, da očekuje pomoć od Njega. Želeo je pružiti primer kako treba postupati prema takvoj osobi. Učenici su smatrali da On suviše darežljivo deli darove svoje milosti. Želeo je pokazati da se Njegova ljubav ne može ograničiti na rasu ili narod. (nastavlja se)
