Donosio je krčag do oltara koji je bio smešten usred predvorja za sveštenike. Tu su se nalazila dva srebrna suda, a kraj svakog stajao je po jedan sveštenik. Krčag vode ispražnjen je u jedan sud, a krčag vina u drugi; sadržaj obiju sudova otjecao je u jednu cev koja je bila povezana sa kedronom i tako odvođen do Mrtvog mora. Ovo otjecanje posvećene vode predstavljalo je izvor koji je na Božju zapovest potekao iz stene da bi ugasio žeđ deci Izrailjevoj. Tada bi se zaorila radosna pesma.
»Jer mi je sila i pesma Gospod Bog«; S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovoga spasenja.« (Isaija 12,2.3)
Dok su Josifovi sinovi pripremali da prisustvuju Prazniku senica, zapazili su da Hristos ne čini nijedan pokret koji bi označavao Njegovu nameru da na njemu sudeluje. Posmatrali su Ga sa zabrinutošću. Od izlečenja u Vitsaidi, On nije prisustvovao narodnim skupovima. Da bi izbegao beskorisne sukobe s vođama u Jerusalimu, ograničio je svoj rad na Galileju. Njegovo očevidno zanemarivanje velikih verskih skupova i neprijateljstvo koje su sveštenici i rabini pokazivali prema Njemu, zbunjvalo je narod oko Njega, čak i Njegove učenike i Njegovu rodbinu. U svojim poukama isticao je blagoslove iz poslušnosti Božjem zakonu, a sam je izgledao ravnodušan prema službi koju je Bog uspostavio. Njegovo druženje sa carinicima i drugima koji su bili na lošem glasu, Njegovo nepoštovanje rabinskih propisa i sloboda kojom je odbacio običajne zahteve u vezi sa Subotom, sve kao da Ga je postavljalo nasuprot verskim zvaničnicima, uzrokujući mnogobrojna pitanja. Njegova braća smatrala su da greši što se otuđuje od velikih i učenih ljudi iz naroda. Osećali su da su ovi ljudi u pravu i da Isus greši što se stavlja nasuprot njima. Međutim, bili su svedoci Njegovog besprekornog života, pa iako se nisu ubrajali u Njegove učenike, bili su duboko dirnuti Njegovim delima. Njegova omiljenost u Galileji godila je njihovom slavoljublju. Još su se nadali da će dati očit dokaz svoje moći, što bi fariseje navelo da uvide kako On jeste ono što je tvrdio da jest. Što ako bi On bio Mesija, Car Izrailjev! Gajili su ovu misao s gordim zadovoljstvom.
Oni su toliko to želeli da su podsticali Hrista da ide u Jerusalim. »Iziđi odavde«, govorili su, »i idi u Judeju, da i učenici tvoji vide dela tvoja koja činiš. Jer niko ne čini što tajno a sam traži da je poznat. Ako to činiš javi sebe svetu.« Reč »ako« izražavala je sumnju i neverstvo. Oni su mu pripisivali kukavičluk i slabost. Ako zna da je Mesija, čemu onda ta čudna uzdržljivost i nedelotvornost? Ako stvarno poseduje takvu silu, zašto onda hrabro ne pođe u Jerusalim i ne odbrani svoje pravo? Zašto da ne izvrši u Jerusalimu ona veličanstvena dela o kojima se govori da ih je činio u Galileji? Nemoj se skrivati po zabačenim oblastima, govorili su oni, i činiti ta silna dela u korist neukih seljaka i ribara. Pojavi se u glavnom gradu, pridobij podršku sveštenika i poglavara i ujedini narod u uspostavljanju novoga carstva.
Ova Isusova braća prosuđivala su iz sebičnih pobuda, koje se tako često nalaze u srcima onih koji su željni isticanja. Ovaj duh vladao je svetom. Bili su uvređeni zato što je Hristos proglasio sebe Hlebom života, umesto da traži zemaljski presto. Bili su duboko razočarani kad Ga je napustilo toliko puno Njegovih učenika. Okrenuli su se od Njega da bi izbegli krst priznanja onoga što su otkrivala Njegova dela – da je On Poslani od Boga.
»Tada im reče Isus: vreme moje još nije došlo, a vreme je vaše svagda gotovo. Ne može svet mrzeti na vas. Vi iziđite na praznik jer ja svedočim zanj da su dela njegova zla. Vi iziđite na praznik ovaj; ja još ne ću izići na praznik ovaj, jer se moje vreme još nije navršilo. Rekavši im ovo osta u Galileji.« Njegova braća su Mu govorila zapovedničkim glasom, određujući Mu put kojim treba da ide. Vratio im je njihov prekor, svrstavajući ih ne sa svojim učenicima punim samoodricanja, već sa svetom. »Ne može svet mrzeti na vas«, rekao je On, »a na mene mrzi, jer ja svedočim zanj da su dela njegova zla.« Svet ne mrzi one koji su mu slični po duhu; on ih voli kao svoje. (nastavlja se)
