Tri put godišnje zahtevalo se od Jevreja da se iz verskih razloga okupe u Jerusalimu. Skriven u stubu od oblaka Izrailjev nevidljivi Vođa dao je uputstva o ovim skupovima. Za vreme ropstva Jevreja, ona se nisu mogla poštovati, ali kad se narod vratio u svoju zemlju, svetkovanje ovih spomen-običaja još jednom je počelo. Prema Božjoj zamisli ove godišnjice trebale su podsećati narod na Njega. Ali, s malo iznimaka, sveštenici i narodne vođe izgubili su iz vida ovaj cilj. Onaj koji je osnovao ove narodne skupove i koji je shvatao njihovo značenje bio je očevidac njihove izopačenosti.
Praznik senica bio je poslednji godišnji skup. Bog je želeo da u ovo vreme narod razmišlja o Njegovoj dobroti i milosti. Cela zemlja bila je pod Njegovim vodstvom, primajući Njegov blagoslov. Danju i noću Njegovo staranje nije prestajalo. Sunce i kiša učinili su da zemlja daje svoj rod. Letina je sakupljena u palestinskim dolinama i ravnicama. Masline su bile obrane, a dragoceno ulje uskladišteno. Palma je donela svoje obilje. Rumeni grozdovi bili su izmuljani u vinarskim presama.
Praznik je trajao sedam dana i za njegovu svetkovinu stanovnici Palestine, zajedno s mnogima iz drugih zemalja, ostavljali su svoje domove i dolazili u Jerusalim. Narod je dolazio izbliza i daleka noseći u rukama znake svoje radosti. Stari i mladi, bogati i siromašni, svi su nosili neki dar kao prilog zahvalnosti Onome koji je krunisao godinu svojom dobrotom i učinio da Mu stope budu pune masti. /Psalam 65,11/ Sve što je moglo zadovoljiti oko i uveličati svenarodnu radost doneseno je iz gora, pa je grad izgledao kao krasna šuma.
Ovaj Praznik nije bio samo izraz zahvalnosti za žetvu već i sećanje na Božju zaštitničku brigu o Izrailju u pustinji. Postavljajući uspomenu na život pod šatorima, Izrailjci su tokom ovog Praznika stanovali u kolibama ili senicama od zelenog granja. Njih su podizali na ulicama, u predvorju Hrama ili na krovovima kuća. Brežuljci i doline oko Jerusalima bili su takođe prošarani ovim prebivalištima od lišća, oživevši od naroda.
Vernici su proslavljali ovu posebnu priliku svetim pesmama i zahvalnošću. Ovom Prazniku prethodio je Dan očišćenja, kad je nakon ispovedanja svojih greha narod bio proglašen pomirenim s Nebom. Na taj način pripremljen je put za radost ove svetkovine. »Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je do veka milost njegova.« (Psalam 106,1) Ove reči pobedonosno su se uzdizale, dok je raznovrsna muzika izmešana s povicima »Osana«, pratila zajedničko pevanje. Hram je bio središte sveopšte radosti. Tu se video sjaj žrtvenih obreda. Tu je, stojeći s obe strane belih mramornih stepenica svete građevine, zbor Levita predvodio službu pevanja. Mnoštvo vernika, mašući palminim i mirtinim grančicama, prihvatalo je pevanje i pripev bi odjekivao, da bi zatim pesmu prihvatali i pronosili glasovi koji su bili blizu i daleko, sve dok okolni brežuljci nisu uzvratili jekom hvalospeva.
Hram i njegova predvorja bili su noću osvetljeni veštačkom svetlošću. Muzika, mahanje palmovim granama, radosni uzvici »Osana«, veliko mnoštvo naroda, nad kojim se rasipala svetlost obešenih svetiljaka, svešteničke odore i veličanstvenost obreda, spojili su se u prizor koji je ostavljao dubok utisak na posmatrače. Međutim, najupečatljiviji obred svetkovine, onaj koji je izazvao najveću radost, bio je obred koji je obnavljao uspomenu na jedan događaj iz pustinje.
U osvit dana, sveštenici dugim i prodornim zvukom zatrubili su svojim srebrnim trubama, a trube koje su odgovarale i radosni uzvici naroda iz njihovih senica, odjekivali su brdima i dolinama, pozdravljajući praznični dan. Zatim je sveštenik iz tekuće vode Kedrona zahvatao krčag vode i podižući ga visoko, uz zvuk truba, penjao se širokim stepenicama Hrama, laganim i odmerenim korakom prateći takt muzike i pevajući: »Evo, stoje noge naše na vratima tvojim, Jerusalime!« (Psalam 122,2)(nastavlja se)
