Celo vreme dok je bio u Jerusalimu tokom praznika, Isusa su pratile uhode. Iz dana u dan pokušavali su Ga ućutkati. Sveštenici i poglavari motrili su da Ga uhvate u zamku. Nameravali su Ga sprečiti silom. Međutim, to nije bilo sve. Želeli su poniziti ovog galilejskog Učitelja pred narodom.
Prvog dana Njegovog prisustva na svetkovini, poglavari su došli k Njemu pitajući Ga kojom vlasti uči. Želeli su odvratiti pažnju s Njega na pitanje o Njegovom pravu da uči, a time i na svoju vlastitu važnost i vlast.
»Moja nauka nije moja«, rekao je Isus, »nego onoga koji me je poslao. Ko hoće njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim.« (Jovan 7,16.17) Na pitanje ovih sitničara Hristos nije odgovorio sitničarenjem, već otkrivanjem istine koja ima životno značenje za spasenje duše. Razumevanje i uvažavanje istine, rekao je On, zavisi manje od uma nego od srca. Istina se mora primiti u dušu, ona zahteva potčinjavanje volje. Kad bi se istina mogla podvrgnuti samo razumu, gordost ne bi činila prepreku na putu za njeno primanje. Međutim, ona se mora prihvatiti delovanjem milosti na srce, pa njeno primanje zavisi od odbacivanja svakog greha koji Božji Duh otkriva. Čovekove prednosti za sticanje znanja o istini, ma kako bile velike, neće mu biti ni od kakve koristi sve dok srce ne bude otvoreno za primanje istine i dok svesno ne bude savladana svaka navika i običaj koji se suprote njenim načelima. Onima koji se tako pokoravaju Bogu, s poštenom željom da upoznaju Njegovu volju i da je izvršavaju, istina se otkriva kao Božja sila za njihovo spasenje. Oni će biti u mogućnosti da načine razliku između onoga koji govori za Boga i onoga koji govori sam od sebe. Fariseji nisu stavili svoju volju na stranu Božje volje. Nisu težili da saznaju istinu, već da nađu neki izgovor da je izbegnu, a Hristos je pokazao da je upravo to razlog zbog kojeg nisu razumevali Njegovo učenje.
On je sad otkrio ispit pomoću kojeg se pravi učitelj može razlikovati od varalice: »Koji govori sam od sebe, slavu svoju traži; a ko traži slavu onoga koji ga je poslao, on je istinit i nema u njemu nepravde.« (Jovan 7,18) Onaj koji traži svoju ličnu slavu govori sam od sebe. Duh sebičnosti odaje svoje poreklo. Ali Hristos je tražio Božju slavu. On je govorio Božje reči. To je bio dokaz da je bio ovlašten za učitelja istine.
Isus je rabinima pružio dokaz o svom božanstvu time što je pokazao da im čita srca. Od izlečenje u Vitsaidi stalno su kovali zavere za Njegovu smrt. Na taj način sami su kršili zakon za koji su se izdavali da ga brane. »Ne dade li Mojsije vama zakon«, rekao je On, »i niko od vas ne živi po zakonu? Za što tražite da me ubijete?«
Kao bljesak munje ove reči otkrile su rabinima provaliju propasti u koju će se strovaliti. Za trenutak bili su ispunjeni strahom. Videli su da su u sukobu s beskonačnom Silom. Međutim, nisu želeli primiti opomenu. Da bi sačuvali svoj uticaj u narodu, morali su prikriti svoje zločinačke namere. Izbegavajući Isusovo pitanje, uzviknuli su: »Je li đavo u tebi? ko traži da te ubije?« Vešto su navodili na misao da su Isusova veličanstvena dela bila podstaknuta zlim duhom.
Isus nije obraćao pažnju na ovo podmetanje. On je nastavio u želji da pokaže kako je Njegovo delo isceljenja u Vitsaidi bilo u skladu sa zakonom o Suboti i da je ono opravdano tumačenjem koje su sami Jevreji dali tom zakonu. rekao je: »Mojsije vam dade da se obrezujete… i u subotu obrezujete čoveka.« Po zakonu svako dete moralo je da bude obrezano osmog dana. Ako ovo određeno vreme pada u Subotu, obred se morao tada izvršiti. Koliko više mora da je u skladu s duhom zakona »što svega čoveka iscelih u subotu.« On ih je upozorio »ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite.«
Poglavari su morali zašuteti i mnogi u narodu uzviknuli su: »Nije li to onaj kojega traže da ubiju? i gle, kako govori slobodno i ništa mu ne vele; da ne doznaše naši knezovi da je on zaista Hristos?« (nastavlja se)
