»A u to će se vreme podignuti Mihailo, veliki knez, koji brani svoj narod; i biće žalosno vreme, kakvoga nije bilo otkako je naroda do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.« (Danilo 12,1)
Kada se bude završilo objavljivanje treće anđeoske vesti, milost će prestati da posreduje za grešne stanovnike Zemlje. Božji narod je završio svoje delo. Primio je »pozni dažd«, »osveženje od lica Gospodnjega« i postao spreman za teške trenutke koji mu predstoje. Anđeli žure tamo-amo po Nebu. Jedan anđeo, koji se vratio sa Zemlje, objavljuje da je njegovo delo dovršeno; jer je svet stavljen na konačnu probu, a svi koji su ostali verni božanskim propisima primili su »pečat živoga Boga«. Tada Isus završava svoju posredničku službu u nebeskom Svetilištu. On podiže svoje ruke i glasno kaže: »Svrši se«, a sve anđeoske čete skidaju svoje krune, dok On daje svečanu izjavu: »Ko čini nepravdu, neka još čini nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet, neka se još sveti.« (Otkrivenje 22,11) Svaki slučaj već je rešen, bilo za život ili za smrt. Hristos je obavio delo pomirenja za svoj narod i izbrisao njegove grehe. Broj Njegovih podanika je popunjen; »carstvo i vlast i veličina carska pod celim nebom« treba da bude predata naslednicima spasenja i Isus da zavlada kao Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima.
Kada Isus bude napustio Svetilište, tama će pokriti stanovnike Zemlje. U ovom zastrašujućem trenutku pravednici će morati da žive pred očima svetoga Boga bez Posrednika. Ograničenja koja su do tada vezivala bezakonike uklonjena su i sotona stiče potpunu vlast nad konačno nepokajanima. Božje veliko strpljenje je iscrpljeno. Svet je odbacio Njegovu milost, prezreo Njegovu ljubav, pogazio Njegov zakon. Bezakonici su prešli granice vremena milosti, i Božji Duh, kome su se uporno protivili, konačno se povukao. Nezaštićeni božanskom blagodaću, nemaju nikakve zaštite od Nečastivoga. Sotona će zato baciti stanovnike Zemlje u veliku, konačnu nevolju. Kada Božji anđeli prestanu da zadržavaju strašne oluje ljudskih strasti, biće oslobođeni svi elementi sukoba. Ceo svet biće uvučen u propast mnogo strašniju od one koja je zadesila stari Jerusalim.
Samo jedan anđeo pobio je sve prvence u Egiptu i tugom ispunio zemlju. Kada je brojeći narod, David uvredio Boga jedan anđeo je izazvao strašno pustošenje, kojim je bio kažnjen njegov greh. Istu razornu snagu koju su pokazali sveti anđeli kada im je Bog zapovedio, pokazaće i zli anđeli kada im to Bog bude dozvolio. Već sada su spremne te snage i samo čekaju božansku dozvolu da na sve strane poseju pustoš.
Oni koji poštuju Božji zakon bili su optuženi da su prizvali božanske sudove na Zemlju, pa će biti proglašeni krivi i za strašne poremećaje u prirodi, sukobe i krvoprolića među ljudima koji su ispunili zemlju jaucima. Sila koja je pratila objavljivanje poslednje opomene razgnevila je bezakonike, njihov gnev je usmeren protiv svih koji su prihvatili vest, a sotona će još žešće raspirivati duh mržnje i progonstva.
Kada se Božja prisutnost konačno povukla iz jevrejskog naroda, sveštenici i narod to nisu znali. Iako su se nalazili pod sotonskom vlašću, iako su ih razdirale najstrašnije i najpogubnije strasti, i dalje su sebe smatrali Božjim izabranim narodom. Služba u Hramu bila je nastavljena, žrtve su prinošene na oskrnavljenim oltarima, svakodnevno su prizivani božanski blagoslovi na narod koji je bio kriv za smrt Božjeg dragog Sina i koji je pokušavao da pobije Njegove propovednike i apostole. Isto tako, kada neopoziva odluka u nebeskom Svetilištu bude izrečena i kada sudbina sveta bude zauvek zapečaćena, stanovnici Zemlje to neće znati. Narod, iz čije se sredine Božji Duh zauvek povukao, nastaviće da obavlja svoje verske forme, a sotonska revnost kojom će ih ispuniti knez zla da bi ostvario svoje zle planove, biće slična revnosti za Boga.
Pošto je svetkovanje sedmičnog dana odmora, postalo predmet sukoba u celom hrišćanstvu, pošto su se i verski i svetovni autoriteti ujedinili da nametnu zakonsku obavezu svetkovanja nedelje, uporno odbijanje neznatne manjine da se pokori većinskom zahtevu, izložiće njene pripadnike sveopštem preziru. Svi će isticati da manjina koja se protivi ustanovi Crkve i zakonu države ne zaslužuje nikakav obzir, da će biti mnogo bolje da njeni pripadnici stradaju negoli da celi narodi budu izloženi zbrci i bezakonju. Isti razlog pre osamnaest stoleća (pisano krajem devetnaestog stoleća – prim. prev) »starešine narodne« iznele su protiv Hrista. Lukavi Kajafa je rekao: »I ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da sav narod propadne.« (Jovan 11,50) Ovaj razlog izgledaće im uverljiv, pa će konačno biti izdat dekret protiv onih koji svetkuju dan odmora u skladu sa četvrtom zapovesti, optužujući ih kao zločince koji zaslužuju najtežu kaznu, i dajući ljudima slobodu da ih posle isteka određenog vremena pobiju. Rimsko sveštenstvo staroga sveta i otpali protestantizam Novoga sveta postupaće na isti način prema onima koji poštuju sve božanske propise. (nastavlja se)