Oživljavajući sećanje, vraća se na mesto svoje nevinosti i neporočnosti, seća se mira i spokojstva koje je uživao, sve dok se nije prepustio gunđanju protiv Boga, zavisti protiv Hrista. Njegove optužbe, njegova buntovnost, njegove obmane, kojima je zadobijao naklonost i podršku anđela, njegova tvrdovrata upornost da ne popravi svoju grešku, kada mu je Bog ponudio oproštenje – sve mu se to živo vraća u sećanje. Razmatrao je i svoje delovanje među ljudima i njegove posledice – neprijateljstvo čoveka prema čoveku, užasno uništavanje života, podizanje i propadanje carstava, obaranje prestola, neprestano smenjivanje pobuna, sukoba i revolucija. Seća se svojih upornih napora da spreči Hristovo delo, i da sve dublje obori čoveka. Uviđa da su njegove paklene zavere bile nemoćne da unište one koji su se oslanjali na Isusa. Dok posmatra svoje carstvo, plodove svojih napora, vidi samo poraze i propast. Naveo je mnoštvo da poveruje da će im Božji grad pasti u ruke kao lak plen; ali dobro zna da nije tako. U velikoj borbi, uvek je bio pobeđivan i prisiljavan na odstupanje. Moć i veličanstvo Večnoga veoma je dobro upoznao.
Cilj velikog buntovnika oduvek je bio da opravda sebe i dokaže da je božanska uprava izazvala pobunu. U želji da to postigne, naprezao je sve sile svoga divovskog razuma. Radio je promišljeno i sistematski i sa začuđujućim uspehom, navodeći nepregledno mnoštvo da prihvati njegovo objašnjenje velike borbe koja se vodi tako dugo. Hiljadama godina ovaj veliki zaverenik podmetao je laž umesto istine. Međutim, sada je došlo vreme da pobuna bude konačno slomljena i da sotonina istorija i karakter budu obelodanjeni. U svom poslednjem velikom naporu da Hrista zbaci s prestola, da uništi Njegov narod i zauzme Božji grad, veliki varalica potpuno se razotkrio. Oni koji su se sjedinili s njim, shvatili su da je njegovo delo doživelo potpuni poraz, i Hristovi sledbenici i verni anđeli sagledali su u punoj svetlosti njegove spletke protiv Božje vladavine. Tako je postao predmet sveopšteg prezira.
Sotona je shvatio da ga je njegova svojevoljna pobuna onesposobila za Nebo. On je uvežbao svoje snage za rat protiv Boga; nebeska neporočnost, mir i sklad za njega bi predstavljali najstrašnije mučenje. Njegove optužbe protiv Božje milosti i pravednosti sada su ućutkane. Sramota koju je pokušao da prebaci na Gospoda potpuno je pala na njega. Zato se sada klanja i priznaje pravednost svoje osude.
»Ko se neće pobojati tebe, Gospode, i proslaviti ime Tvoje? Jer si Ti jedan svet; jer će svi neznabošći doći i pokloniti se pred Tobom, jer se Tvoji sudovi javiše.« (Otkrivenje 15,4) Svako pitanje o istini i zabludi koje se pojavilo za vreme dugog trajanja velike borbe sada je razjašnjeno. Posledice pobune, plodovi odbacivanja božanskih pravila, sve je izloženo pogledu svih stvorenih bića. Razlika između sotonine vladavine i božanske uprave predstavljena je celom svemiru. Sotonu su osudila vlastita dela. Božja mudrost, Njegova pravednost i Njegova dobrota potpuno su odbranjene. Sada je postalo jasno da su svi Njegovi postupci u velikoj borbi bili učinjeni tako da donesu večno dobro Njegovom narodu i dobro svim svetovima koje je stvorio. »Neka te slave, Gospode, sva dela Tvoja, i sveci Tvoji neka Te blagosiljaju.« (Psalam 145,10) Istorija greha za svu večnost stajaće kao svedočanstvo da je sa postojanjem Božjeg zakona povezana sreća svih bića koja je Bog stvorio. Sa svim činjenicama o velikoj borbi na vidiku, ceo svemir, i veran i buntovan, jednoglasno uzvikuje: »Pravedni su i istiniti putevi Tvoji, Care svetih!«
Pred celom svemirom jasno je predstavljena velika žrtva koju su Otac i Sin prineli za čoveka. Došlo je vreme da Hristos zauzme svoje mesto i bude proslavljen više od svakog poglavarstva i vlasti i od svakog drugog imena. Izdržao je krst i pretrpeo sramotu samo zbog radosti koja Mu je bila obećana – da će mnoge sinove dovesti u slavu. Iako je žalost bila neopisivo velika, sramota neiskazana, radost je bila neuporedivo veća, a slava blistavija! Hristos sada posmatra otkupljene, obnovljene po Njegovom obličju, bića čije srce nosi savršeni otisak božanstva, svako lice savršeno odsjajuje lik svoga Cara. U njima gleda plod truda svoje duše, i potpuno je zadovoljan. Glasom koji dopire do svih okupljenih pravednika i mase bezbožnika, objavljuje: »Pogledajte one koje sam otkupio svojom krvlju! Za njih sam trpeo, za njih sam umro, da u toku svih vekova večnosti mogu boraviti u Mojoj prisutnosti!« Pesme hvale uzdižu se iz mnoštva u belim haljinama koje se okupilo oko prestola: »Dostojno je jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačinu i čast i slavu i blagoslov!« (Otkrivenje 5,12) (nastavlja se)
