Rimska crkva zaista je poznata po svojoj prepredenosti i lukavnosti. Ona ima priliku da vidi šta će se dogoditi. Samo čeka svoje vreme, videći da joj protestantske Crkve ukazuju počast svojim prihvatanjem lažnog dana odmora i spremnošću da ga nametnu istim sredstvima kojima se ona služila u prošlosti. Oni koji odbace svetlost istine, potražiće pomoć ove samoproglašene »nepogrešive« sile da uzdignu ustanovu koju je ona uspostavila. Rim će spremno priskočiti u pomoć protestantima da obave ovo delo i to nije teško pretpostaviti! Ko bolje od pripadnika papske hijerarhije zna kako da postupa prema onima koji su neposlušni Crkvi?
Rimokatolička crkva, sa svojim ograncima raširenim po celom svetu, ima u svojoj vlasti ogromnu organizaciju, ustanovljenu da služi interesima papske stolice. Milioni njenih pripadnika u svim zemljama na svetu uče da su vezani obavezom odanosti papi. Bez obzira na nacionalnost i oblik vladavine u svojoj zemlji, treba da smatraju da je autoritet Crkve iznad svih ostalih autoriteta. Iako mogu da polože zavet vernosti svojoj zemlji, iznad svih ostalih zakletvi stoji zavet poslušnosti Rimu, koji ih oslobađa svake zakletve suprotne interesima Crkve.
Istorija svedoči o veštim i istrajnim naporima Rima da se umeša u poslove država, a kada negde stekne oslonac, da onda sledi svoje ciljeve čak i po cenu ugrožavanja opstanka knezova i naroda. Godine 1204, papa Inoćentije III iznudio je od Petra II, aragonskog vladara, neobičnu zakletvu: »Ja, Petar, kralj Aragonije, izjavljujem i obećavam da ću uvek biti veran i poslušan svome gospodaru, papi Inoćentiju, svim njegovim katoličkim naslednicima i Rimskoj crkvi, da ću verno čuvati svoje kraljevstvo u vernosti njemu, braneći katoličku veru i goneći jeretičku pokvarenost.« (John Dowling, The History of Romanism, b. 5, ch. 6, sec. 55) Ovo je u potpunom skladu sa zahtevima rimskog pontifeksa za vlašću: »Potpuno je zakonito da on uklanja careve« i da »može osloboditi podanike njihove zakletve na vernost nepravednom vladaru.« (Mosheim, b. 3, cent. 11, pt. 2, ch. 2, sec. 9, note 17) Neka se ne zaboravi da se Rim hvali time što se nikada ne menja! Načela Grgura VII i Inoćentija III i dalje su načela Rimokatoličke crkve. Kada bi stekla vlast, ona bi počela da ih primenjuje sa isto toliko revnosti kao i u proteklim stolećima. Protestanti zaista ne znaju šta čine kada predlažu da prihvate saradnju Rima u delu uzdizanja nedelje. Dok se oni bore da ostvare svoju nameru, Rim teži da obnovi svoju moć, i ponovo stekne izgubljenu prevlast. Ako Sjedinjene Države prihvate načelo da Crkva može da se posluži autoritetom države ili da ga čak i nadgleda, da se verski praznici i običaji mogu nametnuti građanskim zakonima, ukratko, da autoritet Crkve i države ima pravo da vlada savešću, pobeda Rima u ovoj zemlji biće osigurana.
Božja Reč je upozorila na neposrednu opasnost koja nam preti, ako opomena ne bude prihvaćena, protestantski svet saznaće stvarne namere Rima, ali prekasno da bi izbegao njegove zamke. Rim polako i neosetno stiče snagu. Njegova učenja šire svoj uticaj u zakonodavnim skupštinama, u crkvama, u srcima ljudi. On podiže svoje veličanstvene i masivne građevine u čijim će se tajnim odajama ponoviti nekadašnja progonstva. Rim neprimetno i neosetno ojačava svoje snage pripremajući se da postigne svoje ciljeve kada bude došlo vreme za napad. Sve što sada želi je uporište, a ono mu je već pruženo. Uskoro ćemo videti i osetiti istinske namere Rima. Ko god bude verovao Božjoj Reči i bude joj bio poslušan, navući će na sebe ruganje i progonstvo.
