Istorija pokazuje da je vreme velike intelektualne tame bilo vrlo povoljno za uspeh papstva. Međutim, tek će se videti da je i vreme velike intelektualne prosvećenosti isto toliko povoljno za njegov uspeh. U prošlim vremenima, u kojima su ljudi bili lišeni Božje Reči i poznavanja istine, oči su im bile zaslepljene i mnogi su bili uhvaćeni u zamku, jer nisu videli mrežu koja im je bila bačena pred noge. I u ovom naraštaju mnogima su oči zaslepljene sjajem ljudskog načina razmišljanja, »lažno nazvanoga razuma«; jer ni oni ne prepoznaju mrežu i upadaju u nju kao da su im oči povezane. Bog želi da ljudi svoje intelektualne sposobnosti shvate kao dar svoga Stvoritelja i da ih stave u službu istine i pravde; ali kada ljudi gaje oholost i častoljublje i kada uzdižu svoje teorije iznad Božje Reči, tada ljudski razum može da prouzrokuje veću štetu nego neznanje. I upravo zato će lažna nauka u našem vremenu imati isto toliko uspeha u pripremanju puta za prihvatanje papstva u svim njegovim privlačnim formama, kao što je uskraćivanje znanja poslužilo njegovom uzdizanju u mračnom srednjem veku.
Podržavajući pokrete koji se sada razvijaju u Sjedinjenim Državama, koji crkvenim ustanovama i običajima nastoje da osiguraju državnu potporu, protestanti idu stopama katolika. Štaviše, oni otvaraju vrata papstvu da u protestantskoj Americi stekne prevlast koju je izgubilo u Starom svetu. Ono što ovim pokretima daje još veći značaj je činjenica da njihov osnovni zamišljeni cilj predstavlja ozakonjenje svetkovanja nedelje – običaja koji je nastao u Rimu i koji Rim smatra znakom svoga autoriteta. Upravo duh papstva – duh usaglašavanja sa svetovnim običajima, uzdizanja ljudskih tradicija iznad Božjih zapovesti – prožima sada protestantske Crkve i navodi ih da uzdižu nedelju da čini ono što je papstvo činilo pre njih.
Da bi čitalac mogao da shvati koja će sredstva biti upotrebljena u predstojećem sukobu, treba samo da prouči izveštaj o sredstvima iz prošlih vremena kojima se Rim služio da bi postigao isti cilj. Ukoliko bi želeo da sazna kako će sjedinjeni protestanti i prijatelji papstva postupati prema onima koji ne prihvate njihove dogme, treba samo da upozna duh koji je Rim u prošlosti pokazivao prema svetkovanju Subote i njenim braniteljima.
Carski edikti, opšti sabori i crkvene uredbe, podržane svetovnim silama, to su bili koraci uz čiju pomoć se neznabožački praznik uzdigao do časti u hrišćanskom svetu. Prva javna mera koja je propisivala svetkovanje nedelje bio je zakon koji je izdao car Konstantin. Taj edikt je zahtevao od gradskih stanovnika da se odmaraju u »časni dan Sunca«, ali je dozvoljavao zemljoradnicima da obavljaju poljoprivredne radove. Iako je ovo u stvari bio samo mnogobožački propis, imperator ga je izdao tek pošto je formalno prihvatio hrišćanstvo.
Pošto se carski nalog nije pokazao kao dovoljna zamena za božanski autoritet, Euzebije, biskup koji je čeznuo za naklonošću knezova i koji je bio poseban Konstantinov prijatelj i laskavac, tvrdio je da je sam Isus preneo obavezu svetkovanja sa subote na nedelju. Nijedno jedino svedočanstvo Biblije nije bilo ponuđeno kao dokaz u prilog ovoj novoj teoriji. Sam Euzebije nehotice je priznao njenu neosnovanost kada je ukazao na stvarnog autora promene. Evo njegovih reči: »Sve ono što smo po dužnosti morali da činimo u subotu, mi smo prebacili na Gospodnji dan.« (Robert Cox, Sabbath Laws and Sabbath Duties, p. 538) Međutim, ovaj dokaz u prilog nedelje, ma koliko bio neutemeljen, osmelio je ljude da pogaze Gospodnji dan odmora, Subotu. Svi koji su poželeli da uživaju naklonost sveta, prihvatili su ovaj već rasprostranjeni praznik.
Kada se papstvo čvršće ukorenilo, delo uzdizanja nedelje je nastavljeno. Neko vreme narod se bavio poljoprivrednim radovima kada nije dolazio u crkvu, a sedmi dan je i dalje smatran danom odmora. Međutim, promena je postepeno uvođena. Onima koji su obavljali crkvene službe bilo je zabranjeno da nedeljom izriču ikakve presude u građanskim sporovima. Ubrzo posle toga, svim ljudima, bez obzira na položaj, bilo je zabranjeno da se bave običnim poslovima toga dana, pod pretnjom novčane kazne za slobodnjake, a bičevanja za robove. Kasnije je bilo određeno da bogati ljudi budu kažnjavani oduzimanjem polovine imanja, i konačno, u slučaju da ostanu uporni, da budu prodati kao roblje. Nižim klasama pretila je kazna trajnog izgona iz zemlje. (nastavlja se)
