Hristos u svom životu nikada nije ljudima pokazao primerom da treba da se zatvore u manastire i u njima se pripremaju za Nebo. On nikada nije govorio o suzbijanju ljubavi i saosećanja. Spasiteljevo srce prelivalo se ljubavlju. Što se čovek više približava moralnom savršenstvu, to su njegova osećanja jača, to je oštrije njegovo shvatanje greha i dublje njegovo saosećanje prema nevoljnicima. Papa tvrdi da je Hristov zamenik; ali na koji način se njegov karakter može uporediti s karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada bio poznat po tome što je ljude zatvarao u tamnice ili slao na sprave za mučenje samo zato što mu nisu odali čast kao Vladaru svemira? Da li je Njegov glas ikada izrekao smrtnu presudu onima koji Ga nisu prihvatili? Kada su Ga odbacili stanovnici samarjanskog sela, kada Ga je apostol Jovan pun gneva upitao: »Gospode, hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi kao Ilija što učini«, Isus je sažaljivo pogledao svoga učenika i ukorio ga zbog nemilostivog duha, govoreći: »Jer Sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečije, nego da sačuva!« (Luka 9,54.56) Koliko se od ovoga duha, koji je Hristos pokazao, razlikuje duh Njegovog navodnog zamenika!
Rimska Crkva sada okreće prema svetu svoje lepše lice, pokrivajući izvinjenjima izveštaje o svojim užasnim surovostima. Odenula se u hristoliko ruho, ali nije se promenila! Svako načelo papstva koje je postojalo u proteklim stolećima postoji i danas! Doktrine prihvaćene u razdoblju najmračnijih dana i danas su na snazi. Neka se niko ne vara! Papstvo koje protestanti danas tako spremno uzdižu, ono je isto koje je vladalo svetom u vreme reformacije, kada su Božji ljudi ustajali, izlažući opasnosti svoj život, da razotkriju njegovo bezakonje! Ono i danas gaji istu oholost i razmetljivu drskost i zahteva vlast nad carevima i vladarima, i prisvaja božanska prava. Njegov duh nije danas ništa manje surov i samovoljan nego u vreme kada je kršilo ljudske slobode i ubijalo svece Najvišega!
Papstvo je upravo ono što je proročanstvo proreklo da će biti: otpad poslednjeg vremena (2. Solunjanima 2,3.4)! Deo njegovog plana je da izgradi karakter koji će najbolje poslužiti njegovim namerama, ali ispod promenljive spoljašnjosti kameleona krije se nepromenljiv otrov stare zmije. Ono kaže: »Veru zadanu jeretiku ne treba držati, a ni osobama osumnjičenim za jeres!« (Lenfant, vol. 1, p. 516). Da li ova sila, čiji su izveštaji hiljadama godina bili pisani krvlju svetih, treba danas da bude priznata kao deo Hristove Crkve?
U nekim protestantskim zemljama nije bez razloga izraženo mišljenje da se današnji katolicizam mnogo manje razlikuje od protestantizma nego u ranija vremena. Nastupile su promene, ali promena se nije dogodila u papstvu! Katolicizam zaista po mnogo čemu podseća na današnji protestantizam, ali samo zato što se protestantizam, u velikoj meri izmenio od vremena reformatora!
Otkako su protestantske Crkve počele da traže naklonost sveta, lažno čovekoljublje zaslepilo je njihove oči. One su već prihvatile misao da treba verovati da u svakom zlu mora biti i ponešto dobra, ali će na kraju kao neizostavna posledica nastupiti i verovanje da u svakom dobru ima i ponešto zla. Umesto da ustanu u odbranu vere koja je jednom bila data svetima, one se sada, skoro izvinjavaju Rimu zbog svog nepovoljnog mišljenja o njemu, i kao da traže oproštaj zbog svoje nekadašnje revnosti.
Veliki broj protestanata, čak i onih koji nisu previše naklonjeni katolicizmu, ne naslućuju nikakvu veliku opasnost koja preti od njegove snage i uticaja. Mnogi tvrde da je intelektualna i moralna tama koja je preovlađivala u razdoblju srednjeg veka išla na ruku širenju njegovih dogmi, sujeverja i tlačenja, ali da veća obaveštenost savremenog čoveka, opšte širenje znanja i sve veća slobodoumnost na području religije, onemogućavaju ponovno pojavljivanje netrpeljivosti i tiranije. Takvi ismejavaju čak i samu pomisao da bi nešto takvo moglo da postoji u ovom našem prosvećenom dobu. Istina je da velika svetlost obasjava ovaj naraštaj na intelektualnom, moralnom i verskom području. Sa otvorenih stranica Božje svete Reči, nebeska svetlost obasjava ovaj svet. Međutim, moramo imati na umu da što više svetlosti obasjava ljude, to je veća tama onih koji je izopačavaju i odbacuju.
Proučavanje Biblije potkrepljeno molitvom pomoglo bi protestantima da shvate stvarni karakter papstva i navelo bi ih da ga prozru i izbegavaju, ali mnogi među njima toliko sebe smatraju mudrima, da ne osećaju nikakve potrebe da tražeći Boga pronađu istinu. Iako se ponose svojom prosvetljenošću, oni ne znaju Pisma niti imaju sile Božje. Oni traže ono što je najmanje duhovno i što od njih zahteva najmanje samoodricanja, jer im je neophodan neki način da umire svoju savest. Ono što traže je metod da zaborave Boga, iako bi želeli da izgleda kao da Ga se sećaju. Papstvo je dobro pripremljeno da zadovolji potrebe svih ovih ljudi. Ono je dobro pripremljeno da se suoči sa dve grupe ljudi, od kojih se sastoji skoro ceo svet – sa onima koji bi želeli da se spasu svojim zaslugama, i onima koji bi želeli da budu spaseni u svojim gresima. U tome se krije tajna njegove snage. (nastavlja se)
