Protestanti su danas mnogo naklonjeniji katolicizmu nego ranijih godina. U zemljama u kojima katolicizam nema prevlast i u kojima njegov kler zauzima pomirljiv stav s ciljem da poveća svoj uticaj, zapaža se sve veća ravnodušnost prema doktrinama koje protestantizam dele od rimske hijerarhije; kao da sve više jača uverenje da se ta dva krila hrišćanstva toliko i ne razlikuju prema osnovnim verovanjima koliko se pretpostavljalo i da bi malo popuštanja od strane protestanata moglo dovesti do boljeg razumevanja s Rimom. Bilo je vremena kada su protestanti visoko cenili slobodu savesti koju su stekli uz tako visoku cenu. Oni su svoju decu učili da se gnušaju Rima i smatrali da je izgrađivanje sklada s Rimom ravno neverstvu Hristu. Međutim, koliko su drugačija osećanja koja se danas izražavaju!
Branioci papske hijerarhije izjavljuju da je Crkva bila oklevetana, a protestantski svet sklon je da prihvati tu izjavu. Mnogi smatraju da je nepravedno osuđivati današnju Crkvu zbog sramnih i nerazumnih dela koja su obeležila njenu vladavinu u razdoblju neznanja i duhovne tame. Oni opravdavaju njenu strašnu surovost, prikazujući je kao posledicu varvarstva toga vremena i tvrde da je uticaj savremene civilizacije promenio njena osećanja.
Da li su ti ljudi zaboravili tvrđenje Rima da je nepogrešiv, tvrđenje koje je ova ohola sila ponavljala više od osam stotina godina? Umesto sa bude zaboravljeno, ovo tvrđenje je u devetnaestom stoleću bilo još odlučnije naglašeno nego ikada pre toga. Sve dok Rim tvrdi da »Crkva nikada nije pogrešila, niti će, prema Svetome pismu, ikada pogrešiti« (John L. von Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, book 3, century 11, part 2, ch. 2, section 9, note 17) – kako bi se onda mogla odreći načela koja su usmeravala njeno ponašanje u prošlim vekovima?
Rimska Crkva nikada se neće odreći svoga tvrđenja da je nepogrešiva. Sve što je učinila prilikom progonstva vernika, koji se nisu slagali s njenim dogmama, ona proglašava opravdanim, i zar ne bi ponovila ista dela kada bi za to ponovo imala priliku? Kada bi ograničenja, koja joj sada postavlja svetovna vlast, bila uklonjena, kada bi Rim povratio svoju nekadašnju vlast, veoma brzo nastupilo bi oživljavanje njegove nekadašnje tiranije i progonstva.
Dobro poznati pisac ovako opisuje ponašanje rimske hijerarhije, kada je reč o slobodi savesti i posebno o opasnostima koje prete Sjedinjenim Državama od uspeha njene politike:
»Ima mnogo onih koji su raspoloženi da svaki strah od rimokatoličanstva u Sjedinjenim Državama pripišu ograničenosti ili nedoraslosti. Oni u karakteru ili ponašanju Rima ne zapažaju ništa što bi se kosilo s našim slobodnim ustanovama, niti nalaze išta zloslutno u njegovom rastenju. Uporedimo najpre neka osnovna načela naše vlasti s onima Rimokatoličke crkve!
Ustav Sjedinjenih Država garantuje slobodu savesti. To je ono što je najosnovnije i najdraže svima nama. Papa Pije IX u svojoj poslanici od 15. avgusta 1854. godine kaže: ‘Apsurdne i pogrešne doktrine ili prazni razgovori o odbrani slobode savesti predstavljaju krajnje pogubnu zabludu – kugu, od koje bismo se najviše morali plašiti u državi.’ Isti papa, u svojoj encikliki od 8. decembra 1864. godine anatemiše ‘one koji zahtevaju slobodu savesti i verskog bogosluženja’, kao i sve one ‘koji tvrde da se Crkva ne bi smela služiti silom’.
Miroljubivi ton Rima u Sjedinjenim Državama ne znači promenu njegovog srca. Rim je tolerantan tamo gde je nemoćan. Biskup O’Konor kaže: ‘Verska sloboda se samo toleriše sve dok se drukčije ne može postupati bez opasnosti po katolički svet’…
Nadbiskup iz Sent Luisa jednom je izjavio: ‘Jeres i neverovanje su greh pa u hrišćanskim zemljama kao što su Italija i Španija, na primer, u kojima su svi stanovnici katolici i u kojima je katolička religija bitan deo zemaljskih zakona, bivaju kažnjavani kao i svaki drugi zločin’…
Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u Katoličkoj crkvi polaže zakletvu vernosti papi, u kojoj se pojavljuju i sledeće reči: ‘Jeretike, šizmatike i buntovnike protiv našeg navedenog gospodara – pape – ili njegovih gore navedenih naslednika, ja ću progoniti i najenergičnije im se protiviti’.« (Josiah Strong, Our Country, ch. 5, pars. 2-4) (nastavlja se)
