Sve do samog kraja sukoba na Nebu, veliki uzurpator nastavio je da opravdava sebe. Kada je bilo objavljeno da zajedno sa svim svojim pristalicama mora da bude proteran iz boravišta blaženih, vođa pobunjenika drsko je izrazio svoj prezir prema Stvoriteljevom zakonu. Ponovio je svoje tvrđenje da anđelima nije potrebno nikakvo nadgledanje, da im mora biti dozvoljeno da slede prohteve svoje volje, jer će im ona uvek služiti kao siguran vodič. Optužio je božanska pravila kao ograničavanje slobode i izjavio da će se truditi da Zakon bude ukinut, i da tako, slobodne od svih ograničenja, nebeske čete mogu dostići uzvišenije, slavnije postojanje.
Sotona i njegove čete krivicu za svoju pobunu jednodušno su pripisali Hristu, izjavljujući da se nikada ne bi pobunili da nisu bili ukoreni. I tako, prkosni i uporni u svom verolomstvu, uzaludno se trudeći da obore Božju vladavinu, a ipak bogohulno tvrdeći da su nevine žrtve nasilničke vlasti, veliki buntovnik i njegove pristalice konačno su bili prognani s Neba.
Isti duh koji je pokrenuo pobunu na Nebu i dalje podstiče pobunu na Zemlji. Sotona je prema ljudima nastavio da vodi istu politiku koju je vodio prema anđelima. Njegov duh sada vlada u sinovima neposlušnosti. Slično njemu, i oni pokušavaju da obore ograničenja Božjeg zakona i da ljudima obećaju slobodu prestupanjem njegovih odredabi. Ukoravanje greha i dalje izaziva duh mržnje i otpora. Kada Božje poruke i opomene stignu do savesti ljudi, sotona ih navodi da se opravdavaju i traže odobravanje za svoje grešno ponašanje. Umesto da isprave svoje zablude, oni nezadovoljstvo usmeravaju prema onima koji ih ukoravaju, kao da su oni jedini uzrok svih teškoća. Od vremena pravednog Avelja, pa sve do našeg vremena, ovakvim duhom dočekivani su svi koji su se usudili da ukore i osude greh.
Istim pogrešnim predstavljanjem Božjeg karaktera, kojim se služio na Nebu, govoreći da je Bog okrutan i nasilan, sotona i ljude navodi na greh. Kada u tome uspe, izjavljuje da su božanska nepravedna ograničenja navela ljude da pogreše, isto onako kao što su njega navela na pobunu.
Međutim, večni Bog ovako opisuje svoj karakter: »Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev, i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga.« (2. Mojsijeva 34,6.7)
Izagnavši sotonu sa Neba, Bog je proglasio svoju pravednost i sačuvao čast svoga prestola. Međutim, kada je čovek zgrešio popustivši prevarama otpalog duha, Bog je dokazao svoju ljubav dajući svoga jedinorodnoga Sina da umre za grešni rod. U službi pomirenja pokazan je Božji karakter. Moćni dokaz pružen na krstu pokazao je celom svemiru da se grešno ponašanje za koje se Lucifer odlučio ni na koji način ne može pripisati Božjoj vladavini.
U sukobu između Hrista i sotone, u razdoblju Spasiteljeve zemaljske službe, bio je razobličen karakter velikog varalice. Ništa tako uspešno nije iskorenilo simpatije koje su nebeski anđeli i stanovnici celog odanog svemira još gajili prema sotoni, kao njegovo okrutno ponašanje prema Otkupitelju sveta. Drska bogohula kojom je zahtevao da mu se Hristos pokloni, uobražena smelost kojom je Hrista odveo na vrh gore i na najvišu kulu Hrama, podmukla namera kada Ga je nagovarao da skoči sa te velike visine, neumorna zloba kojom Ga je progonio iz mesta u mesto i podsticao srca sveštenika i naroda da odbace Njegovu ljubav i konačno, da poviču: »Raspni ga! Raspni ga« – sve to izazvalo je čuđenje i gnušanje svemira.
Sotona je pokrenuo svet da odbaci Hrista. Knez zla poslužio se svom svojom snagom i lukavstvom da uništi Isusa, shvatio je da Spasitelj svojom milošću i ljubavlju, svojim saučešćem i nežnošću punom sažaljenja, u stvari predstavlja svetu Božji karakter. Sotona je osporavao svaki zahtev koji je postavljao Božji Sin, služio se ljudima kao svojim oruđima da Spasiteljev život ispuni stradanjima i žalošću. Lukavstva i laži kojima je pokušavao da spreči Isusovo delo, mržnja koju su širili sinovi neposlušnosti, surove optužbe protiv Onoga čiji je život bio ispunjen besprimernom dobrotom, sve to proisticalo je iz duboko ukorenjene osvetoljubivosti. Prigušene vatre zavisti i zlobe, mržnje i osvete, raspalile su se protiv Božjeg Sina na Golgoti, dok je celo Nebo ispunjeno nemim užasom posmatralo prizor.
Kada je velika Žrtva bila prinesena, Hristos se uzneo u visine, odbijajući obožavanje anđela, sve dok nije uputio zahtev: »Hoću da i oni koje si Mi dao budu sa Mnom gde sam Ja; da vide slavu Moju koju si Mi dao, jer si imao ljubav k Meni pre postanja sveta.« (Jovan 17,24) A onda, pun neizrecive ljubavi i sile, odjeknuo je odgovor s Očevog prestola: »Da Mu se poklone svi anđeli Božji!« (Jevrejima 1,6) Nikakva mrlja nije ostala na Isusu. Njegovo poniženje je prestalo, Njegova žrtva je dovršena, i Njemu je bilo darovano ime koje je iznad svakog drugog imena. (nastavlja se)
