Sotonino delo pobune u razdoblju od šest hiljada godina učinilo je »da Zemlja drhti«. On je zaista pretvarao zemlju »u pustinju« i »gradove njezine raskopavao«! I nije »otpuštao roblje svoje kućama«! U njegovoj tamnici šest hiljada godina robovali su pripadnici Božjeg naroda i on bi ih zauvek držao kao svoje zarobljenike, da Hristos nije razlomio njihove okove i oslobodio zatvorenike.
Čak su se i grešnici sada našli izvan njegove vlasti, i on zajedno sa svojim zlim anđelima ostaje da razmišlja o posledicama prokletstva koje je doneo greh. »Svi carevi narodni, svikoliki, leže slavno, svaki u svojoj kući (grobu), ali ti se izbaci iz groba svojega, kao gadna grana… nećeš se udružiti s njima pogrebom, jer si zemlju svoju zatro, narod si svoj ubio.« (Isaija 14, 18-20)
Sotona će hiljadu godina lutati tamo-amo opustošenom zemljom da posmatra posledice svoje pobune protiv Božjeg zakona. Biće to za njega vreme velike patnje. Njegov život, od trenutka njegovog pada ispunjen neprestanom aktivnošću, uskraćivao mu je priliku da razmišlja, ali sada lišen svoje snage, prepušten je razmišljanju o ulozi koju je preuzeo od prvog dana svoje pobune protiv Božje vladavine na Nebu i da užasnut, dršćući gleda u strašnu budućnost u kojoj će morati da strada zbog svih zala koja je učinio, i da primi kaznu zbog svih greha na koje je druge naveo. Božji narod primiće vest o zatvaranju sotone sa radošću i veseljem. Prorok kaže: »I kada te smiri Gospod od truda tvojega i od muke i od ljutoga ropstva u kojem si robovao, tada ćeš izvoditi ovu priču o caru vavilonskom (koji predstavlja sotonu), i reći ćeš: kako nesta nastojnika?… Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto bila narode bez prestanka i gnevno vladala nad narodima, i gonila nemilice.« (Isaija 14,3-6)
U toku ovih hiljadu godina između prvog i drugog vaskrsenja, održava se sud nad bezakonicima. Apostol Pavle govori o sudu kao o događaju koji se odigrava posle drugog Hristovog dolaska. »Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće savete srdačne.« (1. Korinćanima 4,5) Danilo objavljuje da se u trenutku kada se Starac pojavljuje održava »sud svecima Višnjega«(Danilo 7,22). Međutim, sada pravedni već vladaju kao carevi i sveštenici Bogu svojemu. U Otkrivenju Jovan kaže: »I videh prestole i seđahu na njima, i dade im se sud.« »Nego će biti sveštenici Bogu i Jagnjetu i carovaće s Njime hiljadu godina.« (Otkrivenje 20,4.6) Upravo u to vreme, kao što Pavle proriče, »sveti će suditi svetu« (1. Korinćanima 6,2). Zajedno sa Hristom, sudiće bezakonicima, upoređujući njihova dela sa Knjigom zakona, Biblijom, i odlučivati o svakom slučaju na osnovu dela učinjenih u telu. Tako će kazna koju će bezakonici morati da pretrpe biti odmerena prema njihovim delima; i biće zabeležena pored njihovog imena u Knjizi smrti.
I sotoni i njegovim anđelima sudiće Hristos sa svojim narodom. Pavle kaže: »Ne znate li da ćemo anđelima suditi?« (1. Korinćanima 6,3) A Juda izjavljuje da se »anđeli, koji ne održaše svoga starešinstva, nego ostaviše svoj stan, čuvaju u večnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana«. (Juda 6)
Na kraju hiljadu godina dogodiće se drugo vaskrsenje. Tada će bezakonici biti podignuti iz svojih grobova i pojaviti se pred Bogom da prime kaznu koja im je određena. Jovan, pisac Otkrivenja, pošto je opisao vaskrsenje pravednika, nastavlja: »A ostali mrtvaci ne oživeše dokle se ne svrši hiljada godina.« (Otkrivenje 20,5) Isaija kaže, govoreći o bezakonicima: »Skupiće se kao što se skupljaju sužnji u jamu, i biće zatvoreni u tamnicu, i posle mnogo vremena biće pohođeni.« (Isaija 24,22)
