Međutim, dok se spremao za rastanak sa svojim učenicima, Isus im nije rekao da će oni uskoro doći k Njemu. Umesto toga objasnio im je: »Idem da vam pripravim mesto, i kada otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam Ja.« (Jovan 14,2.3) Pavle kaže: »Jer će sam Gospod, sa zapovešću i glasom arhanđelovim i trubom Božjom sići s neba i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi, koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« A onda nastavlja:
»Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima!« (1. Solunjanima 4,16-18) Kolike razlike li postoje između ovih reči utehe i onih reči univerzalističkog propovednika koje smo ranije naveli! On je tešio svoje ožalošćene prijatelje obećanjem da će pokojnik, bez obzira koliko je bio grešan, kada izdahne i prestane da živi ovde, biti primljen među anđele. Pavle ukazuje svojoj braći na budući Gospodnji dolazak, kada će okovi groba biti raskinuti, i »mrtvi u Hristu« biti podignuti u večni život.
Pre nego što iko može ući u stanove blaženih, njegov slučaj mora da bude ispitan, a njegov karakter i njegova dela moraju se pojaviti na sudu pred Bogom. Svima će biti suđeno u skladu s onim što je zapisano u knjigama i svi će biti nagrađeni prema svojim delima. Ovaj sud ne zaseda prilikom smrti. Obratite pažnju na Pavlove reči: »Jer je postavio dan u koji će se suditi vasionome svetu po pravdi preko čoveka kojega odredi i dade svima veru vaskrsnuvši Ga iz mrtvih.« (Dela 17,31) Apostol u ovom tekstu jasno tvrdi da je posebno vreme, tada u budućnosti, bilo određeno za sud nad svetom.
Apostol Juda govori o istom tom vremenu: »I anđele koji ne održaše svojega starešinstva nego ostaviše svoj stan čuva u večnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana.« I ponovo, navodi reči patrijarha Enoha: »Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih da učini sud svima, i da pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna dela kojima bezbožnost činiše.« (Juda 6. 14. 15) Jovan izjavljuje: »I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom i knjige se otvoriše i druga se knjiga otvori koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojima.« (Otkrivenje 20,12)
Međutim, ukoliko mrtvi već uživaju blaženstvo Neba ili se muče u paklenom plamenu, zašto bi im bilo potrebno neko buduće suđenje? Učenja Božje Reči o ovim važnim pitanjima nisu ni sakrivena niti međusobno suprotna; mogu ih razumeti i prosečni umovi. Međutim, koji bi iskreni um mogao videti neku mudrost ili pravednost u ovoj rasprostranjenoj teoriji? Hoće li pravednici, posle ispitivanja njihovog slučaja na sudu, primiti pohvalu: »Dobro slugo dobri i verni… uđi u radost Gospodara svojega«, iako su, možda već vekovima boravili u Njegovoj prisutnosti? Hoće li bezakonici biti pozvani sa mesta mučenja da prime presudu Sudije cele Zemlje: »Idite od Mene, prokleti, u oganj večni!« (Matej 25,21. 41) Kakvog li strašno zamišljenog ruganja! Kakve li sramne optužbe protiv božanske mudrosti i pravednosti!
Teorija o besmrtnosti duše je jedna od onih lažnih nauka koje je Rim pozajmio od neznaboštva i uklopio u hrišćansku religiju. Martin Luter ju je svrstao među »monstruozne bajke koje sačinjavaju deo rimskog đubrišta dekretalija«. (E. Petavel, The Problem of Immortality, p. 255) Raspravljajući o Solomunovim rečima u Knjizi propovednikovoj da mrtvi ne znaju ništa, reformator je rekao: »Još jedno mesto koje dokazuje da mrtvi nemaju nikakvih… osećanja. Nema, kaže on, tamo nikakve dužnosti, nikakve nauke, nikakvog znanja, nikakve mudrosti. Solomun tvrdi da mrtvi spavaju, i da uopšte ništa ne osećaju. Jer mrtvi leže tamo, ne brojeći ni dane ni godine, ali kada se budu probudili izgledaće im kao da su spavali jedva jedan minut.« (Martin Luther, Exposition of Solomon’s Booke Called Ecclesiastes, p. 152)
Nigde u Svetom pismu ne postoji neki tekst koji govori da pravednici odlaze da prime nagradu ili da bezakonici, prilikom smrti, dobijaju svoju kaznu. Ni patrijarsi ni proroci nisu ostavili nikakvo takvo uveravanje. Hristos i Njegovi apostoli to nisu nagovestili. Biblija jasno tvrdi da mrtvi, neposredno posle smrti, ne idu na Nebo. Ona ih predstavlja kao bića koja spavaju do vaskrsenja (1. Solunjanima 4,14; O Jovu 14,10-12). Upravo u dan kada se prekine srebrna nit i kada se razbije zlatna posuda (Propovednik 12,6), propadaju sve čovekove misli. Oni koji odlaze u grob ostaju nemi. Oni više ništa ne znaju o bilo čemu što se zbiva pod Suncem (O Jovu 14,21). Blaženog li odmora za umorne pravednike! Vreme, bilo dugo ili kratko, za njih je samo trenutak. Oni spavaju, ali probudiće ih Božja truba u slavnu besmrtnost. »Jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi… a kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre smrt!« (1. Korinćanima 15,52-54) Kada umrli pravednici budu probuđeni iz svoga dubokog sna, nastaviće da razmišljaju upravo tamo gde su njihove misli zastale. Poslednje osećanje bilo je samrtna muka, poslednja misao da padaju pod vlast groba. Kada budu ustali iz groba, njihova prva radosna misao biće izražena u pobedonosnom uzviku: »Gde ti je, smrti, žalac, gde ti je, grobe, pobeda?« (1. Korinćanima 15,55)
