Na osnovnoj zabludi o urođenoj besmrtnosti počiva nauka o svesnom stanju mrtvih posle smrti – nauka, koja se kao i ona o večnim mukama, protivi učenjima Pisma, zdravom razumu i našim čovekoljubivim osećanjima. U skladu sa široko prihvaćenim verovanjem, otkupljeni na Nebu upoznati su sa svim događajima na Zemlji, a posebno sa životom svojih prijatelja koje su ostavili na svetu. Međutim, kako bi mrtvi mogli da se raduju što znaju nevolje živih, što moraju da budu svedoci greha koje čine upravo njihovi mili i dragi, što ih gledaju kako trpe sve žalosti, razočaranja i strahovanja u životu? Koliko bi u nebeskom sjaju mogli da uživaju oni koji lebde nad svojim prijateljima na Zemlji? Koliko je užasno verovanje da duša nepokajanih, čim napusti telo, mora da bude bačena u pakleni oganj! U kakve dubine očajanja moraju zapadati oni koji gledaju svoje prijatelje kako nespremni ulaze u grob, kako ulaze u večnost ispunjenu mukama i grehom! Mnoge nesrećnike ove užasne misli oterale su u grob i u ludilo.
Šta Biblija kaže o svemu tome? David tvrdi da čovek nije svestan posle smrti. »Izide iz njega duh i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove.« (Psalam 146,4) »Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa.« »I ljubavi njihove, i mržnje njihove, i zavisti njihove nestalo je i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem.« »Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.« (Propovednik 9,5.6.10)
Kada je, kao odgovor na njegovu molitvu, caru Jezekiji život bio produžen petnaest godina, zahvalni car prineo je Bogu hvalu za Njegovu veliku milost. U svojoj pesmi otkriva razlog zašto se toliko raduje: »Jer neće grob Tebe slaviti, neće Te smrt hvaliti; i koji siđu u grob ne nadaju se Tvojoj istini. Živi, živi, oni će Te slaviti kao ja danas, otac će sinovima javljati istinu Tvoju.« (Isaija 38,18.19) Popularna teologija uči da se umrli pravednici nalaze na Nebu, da su ušli u slavu i da slave Boga svojim besmrtnim jezikom, ali, car Jezekija ne pripisuje smrti tako blistave posledice. S njegovim rečima se slaže i svedočenje psalmiste: »Jer mrtvi ne spominju Tebe; u grobu ko će Te slaviti?« »Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti.« (Psalam 6,5; 115,17)
Apostol Petar je na Dan pedesetnice izjavio: »Neka mi je slobodno kazati vam upravo za starešinu Davida da i umre i ukopan bi i grob je njegov među nama do ovoga časa.« »Jer David ne izađe na nebesa!« (Dela 2, 29. 34) Činjenica da je David ostao u grobu i da čeka vaskrsenje, pokazuje da ni pravednici posle smrti ne idu na Nebo. Jedino zahvaljujući vaskrsenju, zahvaljujući činjenici da je Hristos vaskrsao, David će na kraju, ipak sesti s desne strane Bogu.
Pavle je rekao: »Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša, još ste u gresima svojim.Dakle, i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše.« (1. Korinćanima 15,16-18) Ako su u razdoblju od četiri hiljade godina pravednici posle smrti odlazili pravo u Nebo, kako bi onda Pavle mogao da kaže da ukoliko nema vaskrsenja »oni koji pomreše u Hristu, izgiboše«? Tada im vaskrsenje uopšte ne bi ni bilo potrebno!
Mučenik Tindal govoreći o stanju mrtvih, izjavljuje: »Otvoreno priznajem da nisam uveren da su oni već u punoj slavi u kojoj je Hristos, ili u kojoj su izabrani anđeli Božji. Niti je to neka dogma moje vere; jer, ukoliko bi bilo tako, onda vidim da bi svako propovedanje vaskrsenja tela bilo uzaludno!« (William Tyndale, Preface to New Testament, ed. 1534; reprint u British Reformers – Tindal, Frith, Barnes, p. 349)
Svakako je neosporiva činjenica da je nada u besmrtno blaženstvo posle smrti dovela do široko rasprostranjenog zanemarivanja biblijske doktrine o vaskrsenju. Ova činjenica navela je dr Adama Klarka da kaže: »Izgleda da je doktrini o vaskrsenju pridavano daleko više pažnje u primitivnom hrišćanstvu nego što je to sada slučaj. Zašto je to tako? Apostoli su neprestano naglašavali vaskrsenje, i pozivali Božje sledbenike na marljivost, poslušnost i radost upravo zbog vaskrsenja. Tako su apostoli propovedali, a primitivni hrišćani verovali, tako i mi propovedamo i tako naši slušaoci veruju. Nema neke druge doktrine u Jevanđelju koja je toliko naglašavana; i nema neke druge doktrine u sadašnjem sistemu propovedanja koja je više zanemarena.« (Commentary, primedbe na 1. Korinćanima 15, paragraf 3)
To se nastavljalo sve dok slavna istina o vaskrsenju nije postala skoro potpuno zaboravljena, izgubljena iz vida u hrišćanskom svetu. Zato vodeći verski pisac, razmatrajući Pavlove reči u 1. Solunjanima 4,13-18. kaže: »Iz svih praktičnih i utešnih razloga doktrina o blaženoj besmrtnosti pravednika zauzela je među nama mesto koje bi trebalo da pripadne nekoj sumnjivoj nauci o Gospodnjem drugom dolasku. Prilikom naše smrti, Gospod dolazi po nas. To je ono što treba da čekamo i za čime treba da težimo. Mrtvi su već prešli u slavu. Oni ne čekaju na trubu da prime sud i blaženstvo.« (nastavlja se)
