Pogrešne teorije o posvećenju, koje polaze od zanemarivanja ili odbacivanja Božjeg zakona, zauzimaju istaknuto mesto u savremenim verskim pokretima. Ove teorije su lažne po nauci i opasne po svojim stvarnim posledicama, a činjenica da nailaze na tako sveopšte odobravanje, samo udvostručuje potrebu da svi jasno shvate šta Biblija uči o tom predmetu.
Istinsko posvećenje je biblijska nauka. U svom pismu Solunjanima, apostol Pavle izjavljuje: »Jer je ovo volja Božja, svetost vaša!« Posle toga se moli: »A sam Bog mira da posveti vas cele u svačemu.« (1. Solunjanima 4,3; 5,22) Biblija jasno uči šta je posvećenje i kako se ono može postići. Spasitelj se molio za svoje učenike: »Posveti ih istinom svojom. Reč je Tvoja istina.« (Jovan 17,17) Pavle govori da vernici treba da budu »posvećeni Duhom Svetim«. (Rimljanima 15,16) Kakvu ulogu u tome ima Sveti Duh? Isus je to kazao svojim učenicima: »A kada dođe On, duh istine, uputiće vas na svaku istinu.« (Jovan 16,13) Psalmista dodaje: »Zakon je Tvoj istina!« (Psalam 119,142) Božjom Rečju i Njegovim Duhom ljudima su otkrivena velika načela pravednosti koja su sadržana u Njegovom zakonu. I pošto je Božji zakon »svet, pravedan i dobar«, odraz božanskog savršenstva, proizlazi da i karakter, oblikovan poslušnošću tom Zakonu, treba da bude svet. Hristos je savršeni primer takvog karaktera. On kaže: »Ja održah zapovesti Oca svojega.« »Ja svagda činim što je Njemu ugodno.« (Jovan 15,10; 8,29) Hristovi sledbenici treba da postanu slični Njemu – da Božjom blagodaću oblikuju karakter u skladu s načelima Njegovog svetog zakona. To je biblijsko posvećenje. Ovo delo se može obaviti samo verom u Hrista, silom Božjega Duha koji boravi u nama. Pavle preporučuje vernicima: »Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem. Jer je Bog što čini u vama da hoćete i da učinite kao što Mu je ugodno.« (Filibljanima 2,12.13) Hrišćanin će osećati privlačnu silu greha, ali vodiće stalni rat protiv njega. Upravo tu nam je potrebna Hristova pomoć. Kada se ljudska slabost sjedini s božanskom silom, vera uzvikuje: »A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista.« (1. Korinćanima 15,57)
Sveto pismo jasno pokazuje da delo posvećenja postepeno napreduje. Kada grešnik posle obraćenja posredovanjem krvi pomirenja uspostavi mir s Bogom, njegov hrišćanski život tek počinje. Sada treba da se usavršava, da uzraste »do mere rasta visine Hristove«. Apostol Pavle kaže: »Ja još ne mislim da sam dostigao, jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se. I trčim k biljezi, k daru gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu.« (Filibljanima 3,13.14) Petar nabraja korake koje treba preduzeti u naporu za ostvarenje biblijskog posvećenja: »I na samo ovo okrenite sve staranje svoje da pokažete u veri svojoj dobrodetelj, a u dobrodetelji razum, a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav… jer čineći ovo nećete pogrešiti nikada.« (2. Petrova 1,5-10)
Oni koji steknu iskustvo biblijskog posvećenja pokazaće duh poniznosti. Oni su, kao i Mojsije, ugledali neshvatljivu veličanstvenost svetosti, uvideli svoju nedostojnost u poređenju sa neporočnošću i uzvišenim savršenstvom Beskrajnoga.
Prorok Danilo ostavio nam je primer istinskog posvećenja. Njegov dugi život bio je ispunjen plemenitom službom svome Učitelju. On je zaista bio »mili čovek« (Danilo 10,11) Neba. Ipak, umesto da tvrdi da je neporočan i svet, ovaj ugledni prorok izjednačio se sa stvarno grešnim Izrailjcima dok se molio Bogu za svoj narod: »Jer ne pravde svoje radi nego radi velike milosti Tvoje padamo pred tobom moleći Te!« »Zgrešismo i bezbožni bismo!«
Zatim izjavljuje: »I dok ja još govorah, i moljah se i ispovedah greh svoj i greh naroda svojega!« Kada se Božji Sin kasnije pojavio i poučio ga, Danilo priznaje: »I ne osta snage u meni, lepota mi se nagrdi!« (Danilo 9,18.15.20; 10,8)(nastavlja se)
