U raznim verskim zajednicama ima ljudi, poznatih po svojoj pobožnosti, koji priznaju ovu činjenicu i žale zbog nje. Profesor Edvard A. Park, objašnjavajući opasnosti kojima je izložena savremena religija, otvoreno kaže: »Jedan od izvora opasnosti je nemarnost sveštenika da sa propovedaonice podrže Božji zakon. Propovedaonica je u ranijim vremenima uvek bila odjek glasa savesti… Naši najistaknutiji propovednici svoja izlaganja iznosili su na dostojanstven i veličanstven, način jer su sledili primer svoga Učitelja i davali prednost Zakonu, njegovim propisima i njegovim pretnjama. Oni su ponavljali dva velika načela, da je Zakon odraz božanskog savršenstva, i da čovek koji ne voli Zakon ne voli ni Jevanđelje, jer Zakon, kao i Jevanđelje, predstavlja ogledalo koje odslikava istinski Božji karakter. Ova opasnost vodi u drugu, onu koja potiče od potcenjivanja zloćudnosti greha, njegove rasprostranjenosti, njegove neprihvatljivosti. U srazmeri sa opravdanošću zapovesti je i neopravdanost njihovog kršenja…
Povezana sa opasnostima koje smo već spomenuli je i opasnost koju donosi potcenjivanje Božje pravde. Savremeni propovednici su skloni odvajanju božanske pravde od božanske dobrote i blagonaklonosti, i svođenju božanske blagonaklonosti i dobrote na nivo osećanja umesto da ih podignu na nivo načela. Nova teološka prizma rastavlja ono što je Bog spojio. Da li je Božji zakon dobar ili rđav? Svakako da je dobar! Onda je i pravda dobra; jer je to spremnost da Zakon bude primenjen. Od navike da potcenjuje Božji zakon i Njegovu pravdu, veličinu i osudu ljudske neposlušnosti, čovek vrlo lako upadne i u naviku da potcenjuje blagodat koja je omogućila pomirenje za greh.« Tako Jevanđelje gubi svoju vrednost i važnost u ljudskom umu i ljudi su uskoro zaista spremni da odbace i samu Bibliju.
Mnogi verski učitelji uporno dokazuju da je Hristos svojom smrću ukinuo Zakon, i da su ljudi od tada slobodni od njegovih zahteva. Ima i onih koji Zakon predstavljaju kao težak jaram, pa kao suprotnost zakonskim okovima objavljuju slobodu koju ćemo uživati pod Jevanđeljem.
Međutim, proroci i apostoli nisu tako ocenjivali Božji sveti zakon. David kaže: »Hodiću slobodno, jer tražim zapovesti Tvoje!« (Psalam 119,45) Apostol Jakov, koji je pisao posle Hristove smrti, govori o Dekalogu kao o »carskom zakonu« i kao o »savršenom zakonu slobode«. (Jakov 2,8; 1,25) Pisac Otkrivenja, pedesetak godina posle Hristovog raspeća, izriče blagoslov onima koji »tvore zapovesti Njegove da im bude vlast na drvo života i da uđu na vrata u grad«. (Otkrivenje 22,14)
Tvrđenje da je Hristos svojom smrću ukinuo Zakon svoga Oca nema Biblijskog temelja. Da je bila moguća promena ili ukidanje Zakona onda ne bi bilo potrebno da Hristos umre i da tako spase čoveka od kazne za greh. Hristova smrt, umesto da ukine Zakon, samo dokazuje njegovu nepromenljivost. Božji Sin došao je da »učini zakon velikim i slavnim«. (Isaija 42,21) On sam je rekao:
»Ne mislite da sam Ja došao da pokvarim zakon ili proroke«, jer »dokle nebo i zemlja stoji neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona!« (Matej 5,17.18) O samome sebi Spasitelj je rekao: »Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u srcu!« (Psalam 40,8)
Božji zakon je nepromenljiv po samoj svojoj prirodi. On je otkrivenje volje i karaktera svoga Autora. Bog je Ljubav i Njegov zakon je ljubav. Dva njegova velika načela su ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku. »Dakle je ljubav ispunjenje zakona.« (Rimljanima 13,10) Božji karakter je pravednost i istina; a takva je i priroda Njegovog zakona. Psalmista kaže: »Zakon je Tvoj istina«, »jer su sve zapovesti Tvoje pravedne!« (Psalam 119,142.172) Apostol Pavle izjavljuje: »Tako je, dakle, zakon svet i zapovest sveta, pravedna i dobra.« (Rimljanima 7,12) Takav zakon, kao izraz božanske misli i volje, mora da bude isto toliko trajan kao i njegov Autor.(nastavlja se)
