»I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene, i između semena tvojega i semena njezina, ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati.« (1. Mojsijeva 3,15) Božanska presuda izrečena nad sotonom posle čovekovog pada predstavljala je i proročanstvo, koje je obuhvatilo sve vekove do kraja vremena i ukazalo na veliki sukob u kome će učestvovati svi ljudski naraštaji koji će živeti na Zemlji.
Bog je izjavio: »Još mećem neprijateljstvo!« Ovo neprijateljstvo nije nastalo na prirodan način. Kada je čovek prekršio Božji zakon, njegova priroda je postala zla, i on je uspostavio sklad, a ne neprijateljstvo sa sotonom. Između grešnog čoveka i začetnika greha ne postoji prirodno neprijateljstvo. I jedan i drugi svojim otpadom postali su zli. Otpadnik nikada nema mira, osim kada dobije saučešće i podršku onih koje je naveo da se povedu za njegovim primerom. Upravo zato pali anđeli i grešni ljudi ujedinjuju se i stvaraju zajednicu očajnika. Da se Bog nije posebno umešao, sotona i čovek sklopili bi savez protiv Neba, i tako umesto da gaji neprijateljstvo prema sotoni, cela ljudska porodica ujedinila bi se u protivljenju Bogu.
Sotona je naveo čoveka na greh, kao što je anđele naveo na pobunu, i na taj način osigurao njihovu podršku u ratu protiv Neba. Između njega i palih anđela nije bilo nikakve nesloge, u njihovoj mržnji prema Hristu; iako je u svemu ostalome vladala nesloga, bili su čvrsto sjedinjeni u svom suprotstavljanju autoritetu Vladara svemira. Međutim, kada je sotona čuo izjavu da treba da postoji neprijateljstvo između njega i žene, između njegovog potomstva i njenog potomstva, znao je da će njegovi napori da potpuno ponizi ljudsku prirodu biti osujećeni; da će na neki način ljudi biti osposobljeni da se odupru njegovoj moći.
Sotonino neprijateljstvo prema ljudskom rodu nastalo je zbog toga što su ljudi, Hristovim posredovanjem, ostali predmet Božje ljubavi i milosti. On zato želi da osujeti božanski plan otkupljenja čoveka, da nanese sramotu Bogu time što će izobličiti i iskvariti delo Njegovih ruku; želi da nanese bol Nebu i da Zemlju ispuni žalošću i očajanjem da bi posle svega, ukazivao na sve zlo kao na posledicu Božje odluke da stvori čoveka.
Upravo blagodat koju Hristos usađuje u čovekovu dušu stvara u čoveku neprijateljstvo prema sotoni. Bez blagodati koja ga preporađa i sile koja ga obnavlja, čovek bi nastavio da bude sotonin rob, sluga uvek spreman da ispunjava njegove zapovesti. Međutim, ovo novo načelo u njegovoj duši izaziva sukob tamo gde je do tada vladao mir. Sila koju Hristos daje osposobljava čoveka da se odupre tiraninu i uzurpatoru. Ko pokazuje da prezire greh umesto da ga voli, ko se odupire strastima koje su njime vladale i savlađuje ih, pokazuje da u njemu deluje načelo nebeskog porekla.
Neprijateljstvo koje vlada između Hristovog Duha i sotoninog duha najizrazitije se iskazalo onda kada je svet odbacio Isusa. Jevreji nisu odbacili Isusa samo zato što se pojavio bez svetovnog bogatstva, raskoši i veličine. Oni su uvideli da On raspolaže silom koja može više nego samo da nadoknadi nedostatak tih spoljnih prednosti. Međutim, Hristova neporočnost i svetost raspalili su prema Njemu mržnju bezbožnika. Njegov život samoodricanja i bezgrešne odanosti Bogu predstavljao je stalni prekor ovim oholim, pohotljivim ljudima. Upravo to je izazvalo neprijateljstvo prema Božjem Sinu. Sotona i zli anđeli pridružili su se zlim ljudima. Sve otpadničke sile zaverile su se protiv Branitelja istine. (nastavlja se)
