Ponesen radošću, posmatra drveće u kome je nekada uživao – ono isto drveće čije plodove je sakupljao u vreme svoje bezgrešnosti i radosti. Vidi loze koje je svojim rukama negovao, cveće oko koga se nekada s ljubavlju starao. Njegov um prihvata stvarnost tog prizora, on zna da je to zaista obnovljeni Edem, lepši nego onda, kada je bio izagnan iz njega. Spasitelj ga poziva da priđe drvetu života, uzima slavni plod i daje mu da jede. Adam se osvrće oko sebe i vidi mnoštvo pripadnika svoje otkupljene porodice u Božjem raju. Tada svoju blistavu krunu stavlja pred Isusove noge, baca Mu se na grudi i grli Otkupitelja. Uzima zlatnu harfu i nebeska prostranstva odjekuju pobedničkom pesmom:
»Dostojno je, dostojno je Jagnje zaklano, i živo!« Adamova porodica prihvata pesmu, a onda, stavljajući svoje krune pred Spasiteljeve noge, klanja se pred Njim s obožavanjem.
Ovaj susret prate anđeli koji su plakali prilikom Adamovog pada i radovali se kada se Isus, posle svog vaskrsenja, uzneo na Nebo, omogućavajući svima koji su verovali u Njega da izađu iz svojih grobova. Sada posmatraju dovršeno delo otkupljenja, i svoje glasove sjedinjuju u pesmi hvale.
Na kristalnom moru pred prestolom, na staklenom moru koje izgleda kao da je pomešano s ognjem – jer blista od Božje slave – okupljeno je mnoštvo onih koji »pobediše zver i ikonu njezinu i žig njezin i broj imena njezina«. Oni stoje s Jagnjetom na gori Sionu, »imajući harfe Božje«, sto i četrdeset i četiri hiljade otkupljenih među ljudima. Tada se čuje, »kao glas voda mnogih, i kao glas groma velikoga« »glas svirača koji udaraju u harfe svoje«. Oni pevaju »pesmu novu« pred prestolom, pesmu koju niko ne može naučiti osim onih sto i četrdeset i četiri hiljade. To je pesma Mojsijeva i Jagnjetova – pesma oslobođenja. Niko, osim sto i četrdeset i četiri hiljade ne može da nauči tu pesmu, jer je to pesma njihovog iskustva – iskustva koje nijedna druga grupa nikada nije stekla. »Oni idu za Jagnjetom kud god ono pođe.« Oni, pošto su bili preneseni sa Zemlje, otkupljeni među živima, računaju se među »prvence Bogu i Jagnjetu«. (Otkrivenje 15,2.3; 14,1-5) »Ovo su koji dođoše od nevolje velike«, oni su prošli kroz vreme nevolje kakve nije bilo otkako je ljudi, izdržali su strah muke Jakovljeve, stajali su bez Posrednika u vreme poslednjeg izlivanja Božjih sudova. Međutim, bili su izbavljeni, jer »opraše haljine svoje i ubeliše haljine svoje u krvi Jagnjetovoj«. »U njihovim ustima ne nađe se prevara, jer su bez mane pred« Bogom. »Zato su pred prestolom Božjim i služe mu dan i noć u crkvi njegovoj i onaj što sedi na prestolu useliće se u njih.« Videli su zemlju opustošenu glađu i pomorom, osetili su Sunce koje je imalo snagu da pali ljude velikom vrućinom, a oni sami izdržali su patnje, glad i žeđ. Ali, »više neće ogladneti ni ožedneti i neće pasti na njih sunce, niti ikakva vrućina. Jer Jagnje, koje je nasred prestola, pašće ih, i uputiće ih na izvore žive vode; i Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih.« (Otkrivenje 7,14-17)
U svim vekovima Spasiteljevi izabrani su bili odgajani i disciplinovani u školi nevolje. Hodali su uskim putevima na Zemlji, i pročišćavali se u peći nevolje. Isusa radi trpeli su protivljenje, mržnju, klevete. Išli su za Njim kroz žestoke sukobe, bili spremni na samoodricanje i doživljavali gorka razočaranja. Na temelju vlastitog bolnog iskustva sa grehom shvatili su njegovu zloćudnu silu, njegovu moć, krivicu, jad koji donosi i naučili da ga gledaju s odvratnošću. Svest o neizmernosti žrtve prinesene da bi se svet očistio od greha, učinila je da postanu ponizni i ispunila njihovo srce zahvalnošću i hvalom, koje oni koji nikada nisu pali u zamke greha ne mogu da shvate. Oni mnogo vole, jer im je mnogo oprošteno. Pošto su učestvovali u Hristovim patnjama, osposobljeni su da s Njim učestvuju i u Njegovoj slavi. (nastavlja se)
