Lažni učenik odigrao je svoju ulogu u izdaji Isusa. U vrtu, kad je vođama gomile rekao: »Koga ja celivam onaj je; držite ga« (Matej 26,48), bio je potpuno uveren da će se Hristos izbaviti iz njihovih ruku. Tada, ako ga oni budu korili, mogao bi reći: »Zar vam nisam rekao da Ga čvrsto držite?«
Juda je posmatrao one koji su uhvatili Hrista kako Ga postupajući prema njegovim rečima čvrsto vezuju. Zapanjen video je da Spasitelj dozvoljava da Ga odvedu. Zabrinuto Ga je sledio od vrata sve do suđenja pred jevrejskim poglavarima. Prilikom svakog Njegovog pokreta očekivao je da će iznenaditi svoje neprijatelje time što će se pred njima pojaviti kao Božji Sin i uništiti sve njihove zavere i silu. Ali kako je sat za satom prolazio a Isus podnosio sva zlostavljanja koja su činili nad Njim, užasan strah da je svog Učitelja prodao na smrt obuzeo je izdajnika.
Kako se suđenje bližilo svom kraju, Juda je sve manje mogao izdržati mučenje svoje nemirne savesti. Iznenada je dvoranom odjeknuo jedan promukao glas ispunjavajući užasom sva srca: »On je nevin; poštedi Ga, o Kajafa!«
Ugledali su visoku Judinu priliku kako se probija kroz začuđeno mnoštvo. Njegovo lice bilo je bledo i unezvereno, a njegovo čelo orošeno krupnim kapima znoja. Dotrčavši do sudskog prestola bacio je pred prvosveštenika srebrnike koji su bili cena za izdaju njegovog Gospoda. Čvrsto uhvativši Kajafu za haljinu, preklinjao ga je oslobodi Isusa, izjavljujući da nije učinio ništa što zaslužuje smrt. Kajafa ga je ljutito odgurnuo, ali je ostao zbunjen ne znajući što da kaže. Otkrilo se lukavstvo sveštenika. Bilo je očevidno da su podmitili učenika da izda svoga Učitelja.
»Ja sagreših«, ponovo je povikao Juda, »što izdadoh krv pravu.« Međutim, prvosveštenik, pribravši se prezrivo je odgovorio: »Šta mi marimo za to? ti ćeš videti.« (Matej 27,4) Sveštenici su bili voljni da od Jude načine svoje oruđe, ali prezirali su njegovu niskost. Kad im se obratio s priznanjem, odbili su ga s ponižavanjem.
Juda se sada bacio pred Isusove noge, priznajući Ga za Božjeg Sina i preklinjući Ga da se oslobodi. Spasitelj nije korio svog izdajnika. Znao je da se Juda ne kaje; njegovo priznanje iz duše opterećene krivicom, bilo je pokrenuto snagom strašnog osećaja prokletstva i očekivanjem suda, nikako osećajem duboke boli koja razdire srce zato što je izdao prečistog Božjeg Sina i odrekao se Sveca Izrailjeva. Ipak, Isus nije izgovorio nijednu reč osude. Sa žalošću je pogledao Judu i rekao:
»Za ovaj čas dođoh na svet.« Žamor iznenađenja prošao je kroz skup. Sa čuđenjem su posmatrali Hristovu blagost prema svom izdajniku. Ponovo ih je proželo osvedočenje da je ovaj Čovek više od običnog smrtnika. Međutim, ako je Božji Sin, pitali su se zašto se ne oslobodi svojih okova i pobedi svoje tužioce?
Juda je video da je njegovo preklinjanje uzaludno, pa je istrčao iz dvorane uzvikujući: »Prekasno je; prekasno!« Osećao je da ne može izdržati da vidi Isusa raspetog, pa je u očajanju otišao i obesio se.
Kasnije, tog istog dana, na putu od Pilatove sudnice do Golgote, utihnuli su povici i ruganja poročnog mnoštva koje je vodilo Isusa na mesto raspeća. Dok su prolazili kraj jednog skrovitog mesta, pod jednim suvim drvetom videli su Judino telo. Bio je to užasan prizor. Težina tela prekinula je uže kojim se obesio o drvo. Prilikom pada, njegovo telo bilo je strašno unakaženo i sad su ga rastrzali psi. Njegovi ostaci smesta su sahranjeni i sklonjeni od pogleda; ali mnoštvo se manje rugalo, a bljedilo na mnogim licima otkrivalo je unutrašnje misli. Izgledalo je da kazna već stiže one koji su bili krivi za Isusovu krv.
