Kad je Isus bogatom mladiću prikazao uslove pod kojima može postati Njegovim učenikom, Juda je bio nezadovoljan. Smatrao je da je načinjena greška. Kad bi takvi ljudi kao ovaj poglavar mogli biti povezani s vernicima, pomogli bi u podupiranju Hristovog dela. Kad bi samo on, Juda, bio prihvaćen za savetnika, mislio je, mogao bi predložiti mnoge planove za unapređenje ove male crkve. Njegova načela i metode razlikovali bi se nešto od Hristovih, ali u tome je sebe držao mudrijim od Hrista.
U svemu što je Hristos rekao svojim učenicima bilo je nečega sa čime se Juda u svom srcu nije slagao. Pod njegovim uticajem kvasac nezadovoljstva brzo je delovao. Učenici u svemu tome nisu videli pokretača, ali Isus je video da Sotona svoja svojstva prenosi Judi i tako otvara kanal kroz koji može uticati na druge učenike. Godinu dana pre izdaje, Hristos je ovo objavio: »Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu, i jedan je od vas đavo?« (Jovan 6,70)
Ipak, Juda se nije otvoreno protivio, niti je izgledalo da sumnja u Spasiteljeve pouke. Nije otvoreno gunđao sve do trenutka gozbe u Simonovoj kući. Kad je Marija pomazala Spasiteljeve noge, Juda je pokazao svoju pohlepnu narav. Isusov ukor duboko ga je ogorčio. Povređeni ponos i želja sa osvetom srušili su brane i pohlepnost kojoj je tako dugo popuštao zavladala je njim. To će postati iskustvo svakoga koji istraje u igri s grehom. Osnovni oblici urođenih sklonosti prema grehu kojima se ne opiremo i koje ne pobeđujemo podležu Sotoninom iskušenju i on po svojoj volji porobljava dušu.
Ali Juda još nije imao sasvim okorelo srce. Iako je čak dva puta obećao da će izdati Spasitelja, postojala je prilika za pokajanje. Na pashalnoj večeri Isus je pružio dokaz o svom božanstvu time što je otkrio izdajnikovu nameru. Nežno je uvrstio i Judu u službu koju je izvršio za učenike. Ali poslednji poziv ljubavi ostao je bez odgovora. Tada je zapečaćen Judin slučaj i noge koje je Isus oprao otišle su da izvrše izdajničko delo.
Ako Isus treba da bude raspet, razmišljao je Juda, to se mora zbiti. Njegov čin izdaje Spasitelja neće promeniti konačni rezultat. Ako Isus ne treba umreti, to bi Ga samo prinudilo da se oslobodi. Iz svih događaja Juda bi izdajom stekao neku korist. Računao je da je izdajom svoga Gospoda zaključio odličan posao.
Ipak, Juda nije verovao da će Hristos dopustiti da bude uhvaćen. nameravao je da svojom izdajom da Isusu pouku. Smerao je da igra ulogu koja će primorati Spasitelja da ubuduće postupa prema njemu s dužnim poštovanje. Ali Juda nije znao da Hrista predaje na smrt. Koliko puta su književnici i fariseji, dok je Isus iznosio svoje pouke o pričama, bili uzbuđeni Njegovim neočekiva- nim slikovitim prikazima! Koliko puta su izricali presudu sebi samima! Često, kad je istina osvedočila njihova srca, oni su razbešnjeni uzimali kamenje da Ga bace na Njega; ali svaki put On im je izmaknuo. Kako bi izbegao toliko zamki, mislio je Juda, svakako neće dopustiti da Ga uhvate. Juda je odlučio da sve to proveri. Ako je Isus zaista Mesija, narod kome je učinio toliko puno dobra okupiće se oko Njega i proglasiti Ga carem. To će zauvek opredeliti one koji su dosad bili neodlučni. Judi bi se pripisivale zasluge što je doveo cara na Davidov presto. Ovo delo osiguralo bi mu prvo mesto, u novom carstvu, odmah do Hrista. (nastavlja se)
