Hristova često ponavljana tvrdnja da Njegovo carstvo nije od ovoga sveta sablažnjavala je Judu. Označio je smernicu i očekivao da će Hristos raditi po njoj. Načinio je plan da se Jovan Krstitelj mora osloboditi tamnice. Ali, iznenada, Jovan je posečen. Isus, umesto da potvrdi svoje carsko pravo i osveti Jovanovu smrt, povukao se sa svojim učenicima u jedno mesto u unutrašnjosti. Juda je želeo znatno oštrije okršaje. Smatrao je da bi delo bilo mnogo uspešnije kad Isus ne bi sprečavao učenike u sprovođenju njihovih zamisli. Zapazio je povećano neprijateljstvo jevrejskih vođa i zapazio da Hristos nije odgovorio njihovom izazovu, kad su tražili znak s Neba. Njegovo srce bilo je otvoreno za neverstvo pa je neprijatelj ulivao u njega misli sumnje i pobune. Zašto se Isus tako dugo zadržava na onome što obeshrabruje? Zašto sebi i svojim učenicima predskazuje iskušenje i progonstvo? Izgledi da dobije neko visoko mesto u novom carstvu naveli su Judu da pristane uz Hristovo delo. Zar da budu izneverene njegove nade? Iako još nije porekao da je Isus Božji Sin, Juda je počeo sumnjati, želeći da nađe neko objašnjenje za Njegova silna dela.
Uprkos Spasiteljevom učenju Juda je stalno isticao misao da će Hristos vladati kao car u Jerusalim. Kad je Hristos nahranio pet hiljada ljudi, pokušao je to ostvariti. Ovom prilikom Juda je pomagao u deljenju hrane gladnom mnoštvu. Imao je priliku da vidi kakav se blagoslov krije u njegovoj moći da daje drugima. Osećao je zadovoljstvo koje se uvek javlja u službi Bogu. Pomagao je bolesnima i napaćenima iz mnoštva da dođu Hristu. Video je kakvo olakšanje, kakva radost i kakva sreća nastaje u ljudskim srcima kroz životodavnu silu božanskog Iscelitelja. Mogao je razumeti Hristov način rada, ali bio je zaslepljen svojim sebičnim željama. Juda je bio prvi koji je iskoristio oduševljenje izazvano čudom s hlebovima. Bio je taj koji je podstakao zamisao da se Hristos silom proglasi za cara. Nade su mu bile velike. Razočaranje je bilo gorko.
Hristov javni govor u sinagogi o hlebu života predstavljao je prekretnicu u istoriji Judinog života. Čuo je reči: »Ako ne jedete tela sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi.« (Jovan 6,53) Video je da Hristos nudi duhovna, a ne svetovna dobra. Smatrao se dalekovidnim i sposobnim proniknuti u to da Isus neće imati nikakve časti i da ne može pokloniti visoke položaje svojim sledbenicima. Odlučio je da se ne združi tako blisko sa Hristom da se ne bi mogao povući. Odlučio je da posmatra izdaleka. I posmatrao je.
Od tog vremena izražavao je sumnje koje su zbunjivale učenike. Pokretao je rasprave i neprijatne osećaje, ponavljajući dokaze koje su protiv Hristovih tvrdnji navodili književnici i fariseji. Sve male i velike teškoće, i nevolje, nezgode i očite prepreke u napredovanju evanđelja, Juda je tumačio kao dokaze da ono nije istinito. Iznosio je takve tekstove iz Pisma koji nisu imali nikakve veze s istinama koje je Hristos objavljivao. Ovi tekstovi, izdvojeni od celine, zbunjivali su učenike i povećavali obeshrabrenje koje ih je stalno pritiskivalo. Ipak, Juda je sve ovo činio tako kao da je naizgled vrlo savestan. I dok su učenici tražili dokaze da potvrde reči Velikog Učitelja, Juda bi ih gotovo neosetno poveo na drugu stazu. Tako je na prividno pobožan i mudar način prikazivao istine u različitoj svetlosti od one u kojoj im On nije davao. Misli koje im je nametao poticale su slavoljubive želje za zemaljskim počastima, i tako skrećući učenike od onoga što je važno a čime su se trebali baviti. Prepreke o tome koji je među njima najveći obično je počinjao Juda. (nastavlja se)
