Judina istorija prikazuje žalostan kraj jednog života, koji je mogao da bude pun časti pred Bogom. Da je Juda umro pre svog poslednjeg puta u Jerusalim, smatrao bi se čovekom dostojnim mesta među dvanaestoricom i onim koji bi im puno nedostajao. Odvratnost s kojom su ljudi vekovima gledali na njega ne bi postojala da nije bilo osobina koje su se otkrile na kraju njegovog života. Postoji razlog zašto je njegov karakter otkriven celom svetu. To je trebala da bude opomena svima koji bi kao i on izneverili sveto poverenje.
Neposredno pre Pashe Juda je obnovio svoj ugovor sa sveštenicima da im preda Isusa u ruke. Tada je bilo dogovoreno da Spasitelj bude uhvaćen na jednom od mesta gde se sklanjao da razmišlja i da se moli. Od gozbe u Simonovoj kući Juda je imao prilike da razmišlja o delu za koje se obavezao da će izvršiti, ali nije promenio svoju nameru. Za trideset srebrnika – za cenu jednog roba – prodao je Gospoda slave na sramotu i smrt.
Juda je po prirodi voleo novac; ali nije oduvek bio tako poročan da učini takvo delo kao što je ovo. Gajio je zli duh tvrdičluka, sve dok on nije postao vladajuća pobuda u njegovom životu. Ljubav prema bogatstvu kome je ropski služio nadvladala je njegovu ljubav prema Hristu. Postajući rob jednom poroku predao se Sotoni da ga potpuno uvuče u greh.
Juda se pridružio učenicima dok je mnoštvo pratilo Hrista. Spasiteljevo učenje pokrenulo je njihova srca dok su zadivljeno slušali Njegove reči koje je izgovorio u sinagogi, kraj morske obale ili na gori. Juda je video bolesne, hrome, slepe kako se iz svih gradova i sela stiču ka Hristu. Video je umiruće položene kraj Njegovih nogu. Bio je svedokom Spasiteljevih veličanstvenih dela u isceljivanju bolesnih, isterivanju đavola i podizanju mrtvih. lično je osetio dokaz Hristove sile. Prepoznao je Hristovo učenje kao uzvišenije od svih koje je ikada čuo. Voleo je Velikog Učitelja i želeo da bude s Njim. Čeznuo je da promeni karakter i život i nadao se da će to iskusiti svojim povezivanjem sa Isusom. Spasitelj nije odbio Judu. Dao mu je mesto među dvanaestoricom. Poverio mu je da obavlja delo evanđelista. Obdario ga je silom da leči bolesne i isteruje đavole. Ali Juda nije došao do tačke potpunog potčinjavanja Hristu. Nije se odrekao svoga svetovnog častoljublja ili svoje ljubavi prema novcu. Iako je prihvatio položaj Hristovog sluge, nije dozvolio da ga preobrazi božanska sila. Smatrao je da može zadržati vlastite sudove i mišljenja, održavajući duh kritike i osude.
Uživao je veliki ugled među učenicima i imao snažan uticaj na njih. Imao je visoko mišljenje o svojim sposobnostima, a na svoju braću gledao je kao na niže od sebe u rasuđivanju i sposobnostima. Oni ne vide svoje prilike, mislio je, i ne koriste okolnosti. Crkva neće nikada napredovati ako ima za vođe tako kratkovidne ljude. Petar je bio žustar i delovao bi bez premišljanja. Jovana, koji je kao dragocenost čuvao istine koje su silazile sa Hristovih usana, Juda je smatrao slabim poslovnim čovekom. Mateja, vaspitanog da bude tačan u svemu i osobito brižljivog u pogledu poštenja, koji je stalno razmišljao o Hristovim rečima i bivao obuzet njima, Juda je smatrao nesposobnim za bilo kakav oštrouman i dalekosežan rad. Tako je Juda brzo procenio sve učenike i laskao samom sebi da bi lišena njegove sposobnosti veštog upravljanja Crkva često bila dovedena u teškoće i poniženja. Juda je smatrao sebe sposobnim čovekom, kojeg niko ne može nadmašiti. Po vlastitom mišljenju bio je čast za delo i uvek se kao takav prikazivao.
Juda je bio slep prema svojim karakternim slabostima i Hristos ga je postavio tamo gde će imati prilike da ih uvidi i ispravi. Kao blagajnik učenicima bio je pozvan da se stara za potrebe ove male grupe i za potrebe siromašnih. Kad mu je na Pashu u gornjoj sobi Isus rekao: »Šta činiš čini brže« (Jovan 13,27) učenici su mislili da mu je naložio da kupi ono što je bilo potrebno za praznik ili danešto da siromašnima. Služeći drugima Juda je mogao razviti duh nesebičnosti. Međutim, dok je iz dana u dan slušao Hristove pouke i bio očevidac Njegovog nesebičnog života, Juda je popuštao svojoj pohlepnoj naravi. Male sume koje su dospele u njegove ruke predstavljale su stalno iskušenje. Kad bi učinio neku malu uslugu Hristu, ili posvetio vreme verskim ciljevima, često je isplaćivao sebe iz te oskudne zalihe. Za njega su ovo bili izgovori kojima je pravdao takav postupak, ali u Božjim očima bio je lupež.
Hitao je u samoću i tamu, ne znajući i ne brinući se kuda. Najzad se našao u Getsimaniji. Prizor od pre nekoliko sati oživeo je u njegovim mislima. Napaćeno lice njegovog Gospoda, umrljano krvavim znojem i zgrčeno od boli, pojavilo se pred njim. S gorkim kajanjem setio se da je Isus plakao i bio na molitvi sam u velikoj duševnoj patnji, dok su oni, koji su se trebali ujediniti s Njim u tom času iskušenja, spavali. Setio se Njegove svečane opomene: »stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« (Matej 26,41) Opet je postao očevidac prizora u sudskoj dvorani. Za njegovo ranjeno srce pravo mučenje bila je spoznaja da je dodao najteže breme Spasiteljevom ponižavanju i boli. Na istom mestu na kojem je svome Ocu Isus izlivao svoju dušu u samrtnoj borbi, Petar je pao na svoje lice i poželeo da umre. (nastavlja se)
