Poziva ih da ostanu u Njemu i kaže: »Ako ostanete u meni, i reči moje u vama ostanu, što god hoćete ištite, i biće vam.« Hristos prebiva u svojim sledbenicima preko svoje Reči. Ovo je ista životna zajednica koja je prikazana jedenjem Njegovog tela i pijenjem Njegove krvi. Hristove reči duh su i život su. Prihvataju ih, primate život Čokota. Vi živite »o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih«. (Matej 4,4) Hristov život u vama donosi isti rod kao u Njemu. Ako živite u Hristu, ako ste privrženi Hristu, ako vas Hristos podupre, ako crpite hranu od Hrista, rodićete sličan rod Hristovom.
Na poslednjem sastanku sa svojim učenicima, Hristos je izrazio svoju veliku želju da ljube jedan drugoga kao što ih je On ljubio. Često je govorio o ovome. »Ovo je zapovest moja«, ponovo je rekao, »da imate ljubav među sobom.« Prvi nalog koji im je uputio u gornjoj sobi dok su bili sami glasio je: »Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što je vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.« Učenicima je ova zapovest bila nova, jer se međusobno nisu voleli kao što ih je Hristos voleo. Video je da među njima moraju zavladati nove misli i pobude, da u život treba sprovesti nova načela; kroz Njegov život i smrt trebali su primiti nov pojam o ljubavi. U svetlosti Njegovog samopožrtvovanja zapovest da ljube jedan drugoga dobila je novo značenje. Celokupno delo milosti je stalna služba ljubavi, samoodricanja i samopožrtvovnosti. U svakom trenutku Hristovog boravka na Zemlji, od Njega se kao nezadrživa reka izlivala Božja ljubav. Svi koji su ispunjeni Njegovim Duhom, voleće onako kako je On voleo. Istim načelom koje je pokretalo Hrista, biće i oni nadahnuti u svim svojim međusobnim odnosima.
Ova ljubav je dokaz njihovog učeništva. »Po tom će svi poznati da ste moji učenici«, rekao je Isus »ako uzimate ljubav među sobom.« Kad su ljudi međusobno povezani, ne silom ili ličnim interesima, nego ljubavlju, pokazuju delovanje jednog uticaja koji je uzvišeniji od svakog ljudskog uticaja. Tamo gde postoji to jedinstvo, dokaz je da je Božji lik obnovljen u ljudskom rodu i da im je usađeno novo životno načelo. To pokazuje da u božanskoj prirodi postoji sila koja se može suprotstaviti natprirodnim silama zla i da Božja milost pokorava sebičnost svojstvenu prirodi ljudskog srca.
Ova ljubav, izražena u crkvi, sigurno će izazvati Sotonin bes. Hristos nije označio laku stazu svojim učenicima. »Ako svet na vas uzmrzi«, rekao je, »znajte da na mene omrznu pre vas. Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio: a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izabrah, zato mrzi na vas svet. Opominjite se reči koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati: ako moju reč održaše, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti za ime moje, jer ne poznaju onoga koji me posla.« Evanđelje treba nezadrživo napredovati usred protivljenja, opasnosti, gubitaka i patnji. Međutim, oni koji obavljaju ovaj rad samo slede stope svoga Učitelja.
Kao Otkupitelj sveta, Hristos je stalno bio suočen s prividnim neuspehom. On, vesnik milosti našem svetu, kao da je izvršio malo od dela koje je čeznuo da izvrši podižući i spašavajući. Sotonski uticaji stalno su delovali stvarajući prepreke na Njegovom putu. Ali On se nije obeshrabrivao. Kroz Isaijino proročanstvo On objavljuje: »Uzalud se trudih i naprazno potroših silu svoju; ali opet sud je moj u Gospoda i posao moj u Boga mojega… Ako se Izrailj i ne sabere, opet ću se proslaviti pred Gospodom, i Bog će moj biti sila moja.« Hristu je dato obećanje: »Ovako veli Gospod, izbavitelj Izrailjev, svetac njegov, onome kojega preziru, na koga se gadi narod… Ovako veli Gospod… Čuvaću te i daću te da budeš zavet narodu da utvrdiš zemlju i naslediš opustelo nasledstvo; da kažeš sužnjima; iziđite; onima koji su u mraku: pokažite se… Neće biti gladni ni žedni, neće ih biti vrućina ni sunce; jer kome ih je žao, on će ih voditi, i pokraj izvora vodenih provodiće ih.« (Isaija 49,4.5.7–10) (nastavlja se)
