Ovakva služba se obavljala kao »obličje i sen nebeskih stvari«. Sve ono što se u zemaljskom Svetilištu prilikom službi simbolički obavljalo, obavlja se stvarno prilikom službe u nebeskom Svetilištu. Posle svoga uznesenja, naš Spasitelj je započeo svoje delo kao naš Poglavar sveštenički. Pavle kaže:
»Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sada pred licem Božjim za nas.« (Jevrejima 9,24)
Sveštenikova služba tokom godine u prvom odeljenju Svetilišta, »iza zavese« koja se nalazila na ulazu u prvo odeljenje Svetilišta i razdvajala svetinju od trema, predstavljala je delo službe koje je Hristos započeo prilikom svog uznesenja. Bilo je to delo koje su sveštenici obavljali za vreme svakodnevne službe, iznoseći pred Boga krv žrtava za greh, ali i tamjan koji se uzdizao s molitvama Izrailja. Tako je i Hristos iznosio svoju krv pred Oca u korist grešnika, ali i dragoceni miris svoje pravednosti, molitava pokajanih vernika. Takvo delo službe obavljalo se u prvom odeljenju Svetilišta na Nebu. Tamo su Hristovi učenici verom pratili svoga Gospoda, kada se uzdizao i nestajao s njihovog vidika. Tamo su bile upućene sve njihove nade, kao što Pavle kaže: »Da se uhvatimo za nadu koja nam je data, koju imamo kao tvrd i pouzdan lenger duše, koja ulazi i iza najdalje zavese, gde Isus uđe napred za nas, postavši poglavar sveštenički do veka.« »Ni s krvlju jarčijom niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.« (Jevrejima 6,19.20; 9,12)
Osamnaest stoleća obavljalo se ovo delo službe u prvom odeljenju Svetilišta. Hristova krv, prinesena u korist pokajanih grešnika, osiguravala im je oproštenje i mogućnost da budu prihvaćeni pred Bogom, ali su njihovi gresi i dalje ostajali zapisani u knjizi izveštaja. Međutim, kao što se u sumboličkoj službi delo pomirenja obavljalo na kraju svake godine, tako će se, pre nego što Hristovo delo otkupljenja ljudi bude završeno, obaviti i delo pomirenja za uklanjanje greha iz nebeskog Svetilišta. To delo je započelo kada je isteklo proročko razdoblje od 2300 dana i noći. U to vreme, kao što je prorekao prorok Danilo, naš Poglavar sveštenički ušao je u svetinju nad svetinjama da obavi poslednji deo svoga svečanog zadatka – da očisti Svetilište.
Kao što su se u staro doba gresi naroda verom prenosili na žrtvu za greh i preko krvi simbolički, na zemaljsko Svetilište, tako su se u novom zavetu gresi pokajnika verom stavljali na Hrista i stvarno prenosili u nebesko Svetilište. I kao što se simboličko čišćenje zemaljskog Svetilišta postizalo uklanjanjem greha kojima je bilo ukaljano, tako se i stvarno čišćenje nebeskog Svetilišta mora postići uklanjanjem, ili brisanjem greha koji su u njemu bili zapisani. Međutim, pre nego što se to postigne, moraju biti ispitane knjige izveštaja da bi moglo biti odlučeno ko je, pokajanjem i verom u Hrista, stekao pravo na blagoslove pomirenja. Čišćenje Svetilišta, prema tome, obuhvata i delo istrage – delo suđenja. Ovo delo biće obavljeno pre nego što Hristos bude došao da izbavi svoj narod; jer kada bude došao, i nagrada će biti s Njime da bi svakome mogao dati prema njegovim delima (Otkrivenje 22,12).
Tako su oni, koji su sledili svetlost proročke reči shvatili da je Hristos, umesto da 1844. godine, posle završetka razdoblja od 2300 dana i noći, dođe na Zemlju u stvari ušao u svetinju nad svetinjama nebeskog Svetilišta da obavi završno delo službe pomirenja koje prethodi Njegovom dolasku.
U stvari, shvatili su da dok je žrtva za greh ukazivala na Hrista kao na žrtvu, i dok je poglavar sveštenički predstavljao Hrista kao Posrednika, da je jarac za Azazela predstavljao sotonu, začetnika greha, na koga će gresi svih iskrenih pokajnika konačno biti stavljeni. Kada je poglavar sveštenički, zaslugom krvi žrtve za greh, uklanjao grehe iz Svetilišta, stavljao ih je na jarca za Azazela. Kada Hristos, zaslugom svoje krvi, bude uklanjao grehe svoga naroda iz nebeskog Svetilišta, staviće ih na sotonu, koji će, kada sudska odluka bude izvršena, morati da podnese konačnu kaznu. Jarac za Azazela bio je odvođen u nenastanjenu zemlju, da se više nikada ne vrati u zajedništvo Izrailjaca. Tako će i sotona zauvek biti prognan iz blizine Boga i Njegovog naroda, izbrisan iz društva živih prilikom konačnog uništenja greha i grešnika.
