Službe u zemaljskom Svetilištu delile su se u dve kategorije: sveštenici su svakoga dana obavljali službu u svetinji, dok je jednom godišnje poglavar sveštenički obavljao posebno delo pomirenja u svetinji nad svetinjama za očišćenje Svetilišta. Pokajani grešnici iz dana u dan donosili su svoje žrtve do ulaza u Svetilište, i stavljajući ruke na glavu životinje priznavali svoje grehe i tako ih simbolički prenosili sa sebe na nevinu žrtvu. Životinja je zatim bila prinošena na žrtvu. »Jer bez prolivanja krvi«, kaže apostol, nema oproštenja greha. »Jer je život (duša) tela u krvi!« (3. Mojsijeva 17,11; Bakotić) Prekršeni Božji zakon zahtevao je život prestupnika. Krv, koja je predstavljala grešnikov izgubljeni život, čiju krivicu sada nosi žrtva, sveštenik je prenosio u svetinju i njome škropio pred zavesom, iza koje se nalazio kovčeg sa Zakonom koji je grešnik prekršio. U nekim slučajevima krv nije bila unošena u svetinju, ali su sveštenici onda morali da jedu meso žrtve, kao što je Mojsije zapovedio sinovima Aronovim, govoreći: »Dade vam je Gospod da nosite greh svega zbora!« (3. Mojsijeva 10,17) I jedna i druga ceremonija na isti način simbolički su predstavljale prenošenje greha od pokajnika na Svetilište.
To je bilo delo koje je obavljano iz dana u dan, tokom cele godine. Gresi Izrailja su na taj način bili prenošeni na Svetilište, pa je bila potrebna posebna služba za njihovo uklanjanje. Bog je zato zapovedio da se obavi delo pomirenja za svako sveto odeljenje u Svetilištu. »I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima njihovim; tako će učiniti i u šatoru od sastanka koji je među njima usred nečistota njihovih.« Delo pomirenja moralo je da bude obavljeno i za oltar za žrtve paljenice, »i tako… ga očistiti i posvetiti od nečistota sinova Izrailjevih«. (3. Mojsijeva 16,16.19)
Jednom godišnje, na veliki Dan pomirenja, sveštenik je ulazio u svetinju nad svetinjama da bi obavio delo čišćenja Svetilišta. Služba koja se tada obavljala dovršavala je godišnji niz službi. Na Dan pomirenja dva jarca bila su dovođena do ulaza u Svetilište i za njih je bacana kocka: »Jedan ždreb Gospodu, a drugi ždreb Azazelu.« (3. Mojsijeva 16,8) Jarac na koga bi pao ždreb za Gospoda morao je da bude zaklan kao žrtva za greh celog naroda. Sveštenik je njegovu krv trebalo da unese iza zavese i da njome poškropi presto milosti i ispred njega. Istom krvlju trebalo je da poškropi i kadioni oltar koji se nalazio ispred zavese.
»I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živome, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga istera u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onoga jarca u pustinju.« (3. Mojsijeva 16,21.22) Ovaj jarac više se nije vraćao u izrailjski logor, a čovek koji ga je izveo u pustinju morao je da opere sebe i svoju odeću pre nego što se vrati u logor. Celokupni obred je bio zamišljen tako da u svest Izrailja ca usadi misao o Božjoj svetosti i Njegovoj odvratnosti prema grehu; osim toga, i da im pokaže da svaki dodir s grehom zagađuje čoveka. Od svakoga se tražilo da muči dušu svoju za vreme obavljanja celokupne službe pomirenja. Morali su se odložiti svi poslovi i sav zbor Izrailjev morao je da provede ceo dan u svečanoj skrušenosti pred Gospodom, u molitvi, u postu i dubokom ispitivanju srca.
Simbolička služba isticala je vrlo značajne istine o pomirenju. Grešnikova zamena mogla je biti prihvaćena; ali sam greh nije mogao biti uklonjen krvlju žrtve. Žrtva je predstavljala samo sredstvo da se greh prenese na Svetilište. Prinošenjem krvi grešnik je priznavao autoritet Zakona, priznavao je svoju krivicu zbog prestupa i izražavao želju da dobije oproštenje verom u zasluge Otkupitelja koji će doći, ali time još nije bio potpuno oslobođen zakonske osude. Poglavar sveštenički bi, na Dan pomirenja, pošto je od naroda uzeo žrtvu, ulazio u svetinju nad svetinjama s krvlju te žrtve i njome škropio presto milosti, neposredno iznad Zakona, da bi zadovoljio njegove zahteve. Tada, u svojoj posredničkoj ulozi, uzimao je grehe na sebe i iznosio ih iz Svetilišta. Stavljajući svoje ruke na glavu jarca za Azazela, ispovedao bi nad njim sve ove grehe, simbolički ih prenoseći sa sebe na jarca. Jarac ih je onda sa sobom odnosio u pustinju, pa se smatralo da su time zauvek uklonjeni iz naroda. (nastavlja se)
