»Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju.« Hristos je svojom žrtvom i posredovanjem postao istovremeno i temelj Božje crkve i njen Graditelj. Apostol Pavle ukazuje na Njega kao na »kamen od ugla… na kojemu sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu, na kojemu ćete se i vi sazidati za stan Božji u Duhu«. (Efescima 2,20-22)
»I nosiće slavu.« Hristu pripada slava za otkupljenje grešnog roda. Tokom svih večnih vekova otkupljeni će pevati: »Onome koji nas ljubi i umi nas od greha naših krvlju svojom… Tome slava i država u vek veka!« (Otkrivenje 1,5.6)
»I sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svome.« Sada još nije uspostavljeno Njegovo carstvo slave, sada On još nije »na prestolu slave svoje«. Tek kada se Njegovo posredničko delo bude završilo, Bog će mu dati »presto Davida, oca njegova«, carstvo kome »neće biti kraja«. (Luka 1,32.33) Hristos kao Sveštenik, već sada sedi sa Ocem na Njegovom prestolu (Otkrivenje 3,21). Na prestolu, sa večnim, samopostojećim Bogom je Onaj koji »bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se«, »koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha«, da bi mogao »pomoći i onima koji se iskušavaju«. »Ako ko sagreši, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista, pravednika.« (Isaija 53,4; Jevrejima 4,15; 2,18; 1. Jovanova 2,1) Njegovo posredovanje je ulaganje Njegovog probodenog i slomljenog tela, besprekornog života. Njegove ranjene ruke, probodena prsa i izranjene noge traže milost za grešnog čoveka, čije je otkupljenje plaćeno tako neizmernom cenom.
»I savet mirni biće među obema.« Očeva ljubav, ništa manje od Sinovljeve, predstavlja izvor spasenja za izgubljeni rod. Isus je pre nego što je otišao rekao svojim učenicima: »I ne velim vam da ću Ja umoliti Oca za vas, jer sam otac ima ljubav k vama.« (Jovan 16,26.27) »Jer Bog beše u Hristu i svet pomiri sa sobom.« (2. Korinćanima 5,19) Prilikom obavljanja službe u nebeskom Svetilištu »savet mirni biće među« obojicom. »Jer Bogu tako omile svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3,16)
Podpitanje: »Šta je Svetilište?«, dobilo je u Pismu jasan odgovor. Pojam »svetilište«, onako kao što je upotrebljen u Bibliji, odnosi se, prvo, na Šator koji je podigao Mojsije, kao na sliku nebeske stvarnosti, a drugo, na »pravu skiniju« na Nebu, na koju je ukazivalo zemaljsko Svetilište. Hristovom smrću ukinute su simboličke službe. »Prava skinija« na Nebu je Svetilište novoga zaveta. Pošto se proročanstvo iz Danila 8,14. ispunilo u ovom razdoblju, Svetilište o kome govori mora da bude Svetilište novoga zaveta. U vreme isteka 2300 dana i noći na Zemlji nije postojalo Svetilište već mnogo dugih stoleća. Prema tome proročanstvo: »Do dve hiljade i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti«, nesumnjivo se odnosi na nebesko Svetilište. Ipak treba pronaći odgovor i na najvažnije pitanje: Šta predstavlja čišćenje Svetilišta? Da je takva služba postojala u zemaljskom Svetilištu, potvrđuju starozavetni spisi. Međutim, zar i na Nebu postoji nešto što se mora čistiti? U Poslanici Jevrejima, u 9. poglavlju, jasno se govori o čišćenju i zemaljskog i nebeskog Svetilišta: »I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez prolivanja krvi ne biva oproštenje. Tako je trebalo da se obličja nebeskih ovima čiste, a sama nebeska boljim žrtvama od ovih« (Jevrejima 9,22.23) – dragocenom krvlju Isusa Hrista.
I u simboličkoj i u stvarnoj službi, čišćenje se jedino moglo obaviti krvlju, u prvoj životinjskom krvlju, u drugoj krvlju Isusa Hrista. Pavle kao razlog što se čišćenje mora obaviti krvlju navodi činjenicu da bez prolivanja krvi nema oproštenja. Oproštenje, ili uklanjanje greha je delo koje se mora obaviti. Ali, na koji je način greh bio povezan sa Svetilištem, bilo nebeskim, bilo zemaljskim? To je moguće otkriti proučavanjem simboličke službe, jer su sveštenici, koji su služili na Zemlji, služili »obličju i senu nebeskih stvari«. (Jevrejima 8,5)(nastavlja se)
