Svetilište o kome Pavle govori bilo je u stvari šator koji je Mojsije podigao po božanskom naređenju kao zemaljsko boravište Najvišega. »I neka mi načine svetinju da među njima nastavam« (2. Mojsijeva 25,8), glasilo je uputstvo koje je Mojsije dobio, dok je sa Bogom boravio na Gori. Izrailjci su putovali pustinjom, i šator je bio načinjen tako da su mogli da ga prenose s mesta na mesto, ali ipak predstavljao veličanstveno zdanje. Njegovi zidovi sastojali su se od uspravnih dasaka debelo presvučenih zlatom, koje su bile postavljene u ležišta od srebra, dok je krov bio načinjen od niza zavesa ili prekrivača, spoljašnji od kože, a unutrašnji od finog lana na kome su bili izvezeni likovi heruvima. Osim trema, u kome se nalazio oltar za žrtve paljenice, sam šator se sastojao od dve prostorije, nazvane svetinja i svetinja nad svetinjama, odvojene bogatom prekrasnom zavesom, dok je slična zavesa zatvarala ulaz u prvo odeljenje Svetilišta, svetinju.
U svetinji se, na južnoj strani, nalazio svećnjak, sa sedam žižaka koji su osvetljavali odeljenje neprekidno i danju i noću; na severnoj strani stajao je sto s postavljenim hlebovima; ispred zavese koja je razdvajala svetinju od svetinje nad svetinjama bio je zlatni kadioni oltar, sa kojega se mirisni oblak tamjana s molitvama Izrailja svakodnevno uzdizao prema Bogu. U svetinji nad svetinjama stajao je kovčeg, sanduk od skupocenoga drveta presvučen zlatom, riznica sa dve kamene ploče na kojima je Bog napisao zakon Deset zapovesti. Iznad kovčega, oblikujući neku vrstu poklopca svete riznice, nalazio se presto milosti, veličanstveno umetničko delo sa dva heruvima, po jedan sa svake strane, sve izrađeno od čistoga zlata. U ovom odeljenju u Svetilištu božanska prisutnost pokazivala se u oblaku slave između heruvima.
Pošto su se Jevreji naselili u Hananu, ovo Svetilište bilo je zamenjeno Solomunovim hramom, koji je, iako trajne prirode i veći po dimenzijama, zadržao iste proporcije i bio na sličan način namešten. U ovom obliku Svetilište je postojalo, izuzev vremena kada je ležalo u ruševinama, tokom Danilovog vremena – sve dok ga nisu razorili Rimljani 70. godine posle Hrista.
Ovo je jedino Svetilište koje je ikada postojalo na Zemlji, o kome Biblija daje bilo kakve podatke. Pavle ga opisuje kao Svetilište prvog zaveta. Ali, zar onda novi zavet nema nikakvo svetilište?
Obraćajući se ponovo Poslanici Jevrejima, istraživači istine ustanovili su da postoji i drugo, novozavetno Svetilište, čije postojanje Pavle nagoveštava rečima koje smo upravo naveli: »Tako i prvi zavet imaše pravdu bogomoljstva i svetinju zemaljsku.« Upotreba reči »i« pokazuje da je Pavle već ranije spomenuo ovo Svetilište. Vrativši se na početak prethodnog poglavlja, mogli su da pročitaju: »A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takvoga poglavara svešteničkoga koji sede s desne strane prestola veličine na nebesima; koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek.« (Jevrejima 8,1.2)
Ovde je otkriveno Svetilište novoga zaveta. Svetilište staroga zaveta podigao je čovek, izgradio ga je Mojsije, ovo drugo podigao je Gospod, a ne čovek. U onom Svetilištu službe su obavljali zemaljski sveštenici; dok u ovome, Hristos, obavlja službu s desne strane Oca. Jedno Svetilište je bilo na Zemlji, a drugo je na Nebu.
Osim toga, Šator koji je podigao Mojsije bio je načinjen po uzoru. Gospod ga je uputio: »Kao što ću ti pokazati sliku od šatora i sliku od svih svetih stvari njegovih, tako da načinite.« Ponovo mu je poveren isti zadatak: »I gledaj, te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori.« (2. Mojsijeva 25,9.40) Pavle ističe da je prvo Svetilište bilo »prilika za sadašnje vreme, u kojoj se prinose darovi i žrtve«; da su njegova sveta mesta bila »obličje i sen nebeskih stvari«, da su sveštenici koji su prinosili darove u skladu sa zakonom služili »seni nebeskih stvari«, i da »Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo Nebo, da se pokaže sada pred licem Božjim za nas.« (Jevrejima 9,9.23; 8,5; 9,24)(nastavlja se)
