Božji narod biće tada izložen prizorima žalosti i očajanja koje prorok opisuje kao vreme muke Jakovljeve. »Jer ovako veli Gospod: čusmo viku od prepadanja, straha, a mira nema… I u svih se promenila lica i prebledela. Jaoh! Jer je velik ovaj dan, nije bilo takvoga, i vreme je muke Jakovljeve, ipak će se izbaviti od nje.« (Jeremija 30, 5-7)
Jakovljeva noć straha, kada se u molitvi rvao za izbavljenje od Isavove ruke (1. Mojsijeva 32,24-30), predstavlja iskustvo Božjeg naroda u ovo vreme nevolje. Zbog prevare koju je učinio da bi stekao očev blagoslov, namenjen Isavu, Jakov je pobegao da spase život, uplašen smrtonosnim pretnjama koje mu je brat uputio. Pošto je u izgnanstvu proveo mnogo godina, krenuo je posle Božjeg naređenja, sa ženama i decom, krdima i stadima, na put povratka u rodnu zemlju. Kada je stigao do granice zemlje, užasnula ga je poruka da mu Isav izlazi u susret na čelu čete ratnika, svakako obuzet osvetničkim namerama. Jakovljeva pratnja, nenaoružana i bez odbrane, bila je naizgled osuđena da padne kao bespomoćna žrtva nasilja i pokolja. Teret zabrinutosti i straha otežavalo mu je i preteško breme vlastite krivice, svesti da je svojim grehom navukao ovu opasnost. Božja milost bila je njegova jedina nada, jedina njegova odbrana mogla je da bude samo molitva. Međutim, nije propustio ništa od onoga što je sam mogao da učini da popravi nepravdu učinjenu bratu i tako odvrati zlo koje se približavalo. I Hristovi sledbenici, kada se bude približilo vreme nevolje, treba da učine sve što je u njihovoj moći da se pred ljudima pokažu u pravoj svetlosti, da uklone predrasude, da savladaju opasnost koja ugrožava slobodu savesti.
Pošto je udaljio svoju porodicu da ne gleda njegovo očajanje, Jakov je ostao sam da se suoči s Bogom. Priznao je svoj greh i zahvalno prihvatio Božju milost, dok se u dubokoj poniznosti pozivao na zavet učinjen s njegovim očevima i na obećanje koje je dobio prilikom noćnog viđenja kod Vetilja i u zemlji svoga izgnanstva. Bio je to odlučujući trenutak u njegovom životu; jer je sve stajalo na kocki. Okružen noćnom tamom, daleko od svih ljudi, nastavio je da se moli i iskazuje poniznost pred Bogom. Iznenada, neko mu je položio ruku na pleća. Pomislio je da neki neprijatelj hoće da mu oduzme život, i zato se očajnički, svom snagom, usprotivio napadaču. Kada je zora počela da sviće, stranac se poslužio svojom natprirodnom snagom; jer je na njegov dodir ovaj snažni čovek ostao kao paralisan, i kao bespomoćni, uplakani, ponizni molitelj pao oko vrata svom tajanstvenom protivniku. Jakov je shvatio da se sukobio s Anđelom zaveta. Iako nemoćan, izložen neizdržljivim bolovima, nije se odrekao svoga cilja. Dugo je trpeo nemir, kajanje i nevolje zbog svoga greha, a sada je hteo da bude siguran da mu je prestup oprošten. Izgledalo je kao da božanski posetilac želi da ode, ali Jakov ga je čvrsto držao i molio za blagoslov. Anđeo je zahtevao: »Pusti me, zora je«, ali Jakov je uzvikivao: »Neću te pustiti dok me ne blagosloviš!« To je bio izraz poverenja, čvrstine i istrajnosti! Da je to bio hvalisav, drzak zahtev, Jakov bi odmah bio uništen, ali, na njegovoj strani bila je sigurnost onoga koji je priznao svoju slabost i nedostojnost, koji se uzda u milost Boga koji drži svoj zavet!
»Borio se s Anđelom, i nadjačao!« (Osija 12,5) Poniznošću, pokajanjem i ličnim predanjem, ovaj grešni, zalutali smrtnik čvrsto se držao Veličanstva Neba! Drhtavim rukama uhvatio se za Božja obećanja i srce Neizmerne ljubavi nije moglo da odbije grešnikovu molbu. Kao dokaz njegove pobede i kao ohrabrenje drugima da pođu za njegovim primerom, bilo mu je promenjeno ime, tako da je umesto imena koje je podsećalo na njegov greh, dobio drugo koje je govorilo o njegovoj pobedi. Činjenica da se Jakov održao u borbi s Bogom bila je potvrda da će pobediti i ljude. Više mu nije bilo teško da se suoči s gnevom svoga brata, jer je Gospod postao njegova odbrana.
Sotona je optužio Jakova pred Božjim anđelima, zahtevajući pravo da ga uništi zbog greha koji je počinio, uticao je i na Isava da krene protiv njega; tokom cele noći rvanja, pokušavao je da mu nametne svest o krivici da bi ga obeshrabrio i naveo da prestane da se oslanja na Boga. Jakov je bio skoro doveden do očajanja, ali je znao da će bez pomoći Neba biti uništen. Iskreno se pokajao zbog svog velikog greha i prepustio se Božjoj milosti. Ništa ga nije moglo odvratiti od njegovog cilja, čvrsto je zagrlio Anđela i upućivao svoju molbu usrdnim, bolnim vapajima, sve dok nije nadvladao. (nastavlja se)
