I čuda su bila pozivana u pomoć. Između ostalih čuda, pričalo se o nekom zemljoradniku koji se spremao da u nedelju ore svoju njivu i koji je tom prilikom pokušao da nekim komadom gvožđa očisti raonik. Gvožđe mu se zalepilo za ruku i dve godine je morao da ga nosi »uz neobično velike patnje i sramotu«. (Francis West, Historical and Practical Discourse on the Lord’s Day, p. 174)
Pape su kasnije naredile parohijskim sveštenicima da opominju one koji krše nedelju i da od njih traže da idu u crkvu i izgovaraju svoje molitve, ukoliko ne žele da na sebe i svoje susede navuku neku veliku nesreću. Jedan crkveni sabor objavio je tvrđenje, koje se od tada često upotrebljavalo, čak i među protestantima, da su neki ljudi koji su radili nedeljom bili pogođeni gromom i da je zato nedelja pravi dan odmora. Prelati su govorili: »Bilo je očigledno koliko je Bog bio nezadovoljan zanemarivanjem toga dana!« Zatim je upućen poziv sveštenicima i propovednicima, carevima i knezovima i svem pobožnom narodu da »ulože krajnje napore i staranje da se tome danu vrati njegova čast, i da on, na dobro hrišćanstva, bude još revnosnije poštovan u danima koji dolaze«. (Thomas Morer, Discourse in Six Dialogues on the Name, Notion, and Obsetvation of the Lord’s Day, p. 271)
Kada su se i odluke koncila pokazale nedovoljno uspešne, od svetovnih vlasti bilo je zatraženo da izdaju edikt koji će zaplašiti narod i prisiliti ga da se uzdrži od rada nedeljom. Na sinodu koji je održan u Rimu, potvrđene su oštrije i odlučnije sve ranije odluke. Uključene su i u crkvene zakone i preko građanskih vlasti nametane u celom hrišćanstvu. (Vidi Heylyn, History of the Sabbath, pt. 2,ch. 5, sec. 7)
Međutim, nedostajanje biblijskih dokaza za svetkovanje nedelje i dalje je izazivalo velike probleme. Narod je svojim učiteljima osporavao pravo da odbace jasnu Gospodnju izjavu: »A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu«, i pređu na svetkovanje dana posvećenog Suncu. Za popunjavanje praznine nastale usled nedostatka biblijskih dokaza, bile su potrebne druge mere. Revnosni zastupnik nedelje, koji je krajem dvanaestog stoleća posetio crkve u Engleskoj, naišao je na otpor vernih svedoka istine. Njegovi napori bili su tako neuspešni da je morao privremeno da napusti zemlju i potraži neki dokaz kojim bi potvrdio svoje učenje. Kada se vratio, postigao je u svom kasnijem radu mnogo više uspeha. Naime, doneo je jedan spis za koji je tvrdio da dolazi od samoga Boga, i da sadrži potrebnu zapovest o svetkovanju nedelje, zajedno sa strašnim pretnjama koje su bile upućene nepokornim vernicima. Taj dragoceni dokument – obični falsifikat kao i ustanova koju je podržavao – navodno pao je s Neba i bio je pronađen u Jerusalimu na oltaru svetog Simeona na Golgoti. U stvari, papska palata u Rimu bila je mesto na kome je nastao. Prevare i falsifikati kojima je Crkva tokom svih vekova unapređivala svoju moć i blagostanje, smatrani su potpuno zakonitim sredstvima koja je stoje na raspolaganju rimskoj hijerarhiji.
Dokument je zabranjivao rad od devetoga sata, tri sata posle podne, u subotu, pa sve do izlaska Sunca u ponedeljak, i tvrdilo da je njegov autoritet potvrđen mnogim čudima. Kružila je i priča da su osobe koje su radile u zabranjeno vreme bile pogođene oduzetošću. Mlinar koji je pokušao da melje žito, video je da umesto brašna teče krv, dok je vodenično kolo stajalo nepokretno, iako je vodena struja bila snažna. Drugi čovek koji je pripremio testo za pečenje hleba u deveti sat, ali je odlučio da ga ostavi sve do ponedeljka, ustanovio je sledećeg dana da je testo bilo podeljeno na hlebove i ispečeno božanskom silom. Čovek koji je pekao hleb posle devetoga sata u subotu, ustanovio je sledećeg jutra, kada je razlomio taj hleb, da je krv potekla iz njega. Zastupnici nedelje takvim besmislenim i praznovernim izmišljotinama pokušavali su da uspostave njenu svetost (vidi: Roger de Hoveden, Annals, vol. 2, pp. 528-530).
U Škotskoj, kao i u Engleskoj, veće poštovanje nedelje bilo je osigurano njenim delimičnim sjedinjavanjem sa starom subotom. Međutim, vreme svetkovanja se veoma se razlikovalo. Jedan edikt škotskog kralja tražio je da »subota od dvanaest sati u podne treba da se računa kao sveto vreme« i da niko, sve do ponedeljka ujutro ne sme da se bavi nikakvim svetovnim poslom (Morer, pp. 290.291).
Međutim, uprkos svim naporima u prilog uspostavljanja svetosti nedelje, i sami klerici javno su priznavali božanski autoritet Subote i ljudsko poreklo ustanove kojom je ona bila zamenjena. U šesnaestom stoleću, jedan papski koncil otvoreno je zaključio: »Neka svi hrišćani imaju na umu da je Bog posvetio sedmi dan, koji je bio prihvaćen i svetkovan ne samo među Jevrejima, nego i među svima onima koji su tvrdili da služe Bogu; ipak, mi hrišćani premestili smo dan odmora na Gospodnji dan (nedelja – prim. prev).« (Isto, pp. 281.282) Oni koji su unosili neovlašćene promene u božanski zakon bili su potpuno svesni karaktera svoga dela. Oni su sebe svesno uzdizali iznad Boga. (nastavlja se)
