Postoji izrazita sličnost između Rimske i Jevrejske Crkve iz vremena Hristovog prvog dolaska. Tako su Jevreji potajno gazili svako načelo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u poštovanju njegovih propisa, otežavajući ih preteranim zahtevima i tradicijama, koje su činile da poslušnost postane bolna i teška. I kao što su Jevreji tvrdili da poštuju zakon, tako sledbenici Rima tvrde da poštuju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih stradanja, dok svojim životom odbacuju Onoga koga taj krst predstavlja.
Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na svoje oltare i svoju odeću. Na sve strane mogu se videti znaci krsta. Na sve strane krst se formalno poštuje i uzdiže. Međutim, Hristova učenja pokopana su pod debelom naslagom besmislenih tradicija, lažnih tumačenja i strogih zahteva. Spasiteljeve reči upućene licemernim Jevrejima, s još većim pravom mogu se odnositi na starešine Rimske crkve: »Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate.« (Matej 23,4) Savesne duše zarobljene su stalnim strahu od gneva uvređenog Boga, dok mnogi od crkvenih dostojanstvenika žive u obilju i čulnim zadovoljstvima.
Obožavanje slika i relikvija, prizivanje svetaca i uzdizanje pape, predstavljaju sotonine metode kojima pažnju ljudi odvraća od Boga i Njegovog Sina. Da bi upropastio duše, sotona ih navodi da ne misle o Onome koji im jedini može osigurati spasenje. Njihovu pažnju pokušava da preusmeri na sve što bi im moglo pomoći da zaborave Onoga koji je rekao: »Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)
Sotona ulaže trajne napore da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i osnovna pitanja oko kojih se vodi velika borba. Svojim lukavstvima pokušava da umanji obaveznost Božjeg zakona i da ljudima omogući da slobodno greše. Istovremeno ih navodi da prihvate pogrešna shvatanja o Bogu tako da Mu pristupaju sa strahom i mržnjom umesto s ljubavlju. Surovost koja je svojstvena njegovom karakteru pokušava da pripiše Stvoritelju; sve ove pojedinačne napore ujedinio je i predstavio kao oblik verskog sistema i izrazio oblicima bogosluženja. Tako je uspeo da zaslepi um mnogih ljudi i da ih navede da kao njegove sluge krenu u rat protiv Boga. Prihvatanjem izopačenih shvatanja o božanskim osobinama, neznabožački narodi bili su navedeni da poveruju da su im ljudske žrtve neophodne da zadobiju naklonost božanstva; strašne surovosti počinili su ovi ljudi jedni drugima, sledeći raznovrsne oblike idolopoklontva.
Rimska crkva, koja je sjedinila neznaboštvo s hrišćanstvom i, slično neznaboštvu, pogrešno predstavljala Božji karakter, prihvatila je običaje koji nisu bili ništa manje surovi i neprihvatljivi. U vreme rimske prevlasti postojala su razna sredstva za mučenje kojima su ljudi primoravani da prihvate njihova učenja. Podizane su i lomače za one koji se nisu hteli pokoriti njenim zahtevima. Izvršena su mnoga krvoprolića čija se veličina neće saznati sve do Božjeg suda. Crkveni velikodostojnici nastojali su, pod sotoninim nadzorom, da izmisle oruđa za mučenje koja će nanositi najveću bol, a da bitno ne ugroze život mučenika. U mnogo slučajeva pakleni procesi nastavljani su sve do granica ljudske izdržljivosti, sve dok sama priroda nije odustala od borbe i dok mučenik ne bi pozdravio smrt kao dobrodošlo izbavljenje.
Takva je bila sudbina protivnika Rima. Za svoje pristalice Rim je propisivao disciplinu biča, izgladnjivanje postovima i svako mučenje tela. Da bi stekli naklonost Neba, pokajnici su kršili Božje zakone kršeći prirodne zakone. Od njih se zahtevalo da kidaju veze koje je Bog dao čoveku da bi ulepšao njegovo zemaljsko postojanje. Na crkvenim grobljima postoje grobovi miliona žrtava koje su provodile život u uzaludnom nastojanju da suzbiju svoje prirodne sklonosti, da uguše kao uvredljive Bogu sve misli i osećanja ljubavi prema svojim bližnjima.
Kada bismo poželeli da shvatimo strašnu sotoninu surovost, koja se vekovima pokazivala, ne samo među onima koji nikada nisu ni čuli za Boga, već i u samom i u celoj širini hrišćanstva, treba samo da proučimo istoriju Rimske crkve. Preko ovog ogromnog sistema obmane knez zla ostvaruje svoju nameru da osramoti Boga i da uništi čoveka. Kada vidimo kako uspeva da se preruši i obavi svoje delo preko starešina ove Crkve, možemo bolje razumeti zašto gaji tako veliku odbojnost prema Bibliji. Kada bi ljudi čitali tu Knjigu, otkrili bi Božju milost i ljubav, videli bi da On ne nameće čoveku nijedan od tih teških tereta. Jedino što traži to je smerno i skrušeno srce, ponizan i poslušan duh. (nastavlja se)
