Istina je da ima iskrenih hrišćana u rimokatoličkoj verskoj zajednici. Hiljade vernika te Crkve služe Bogu u skladu sa celokupnom svetlošću koju imaju. Njima nije dozvoljen pristup Božjoj Reči i zato ne mogu da prepoznaju istinu. Oni nikada nisu videli razliku između žive službe iz celog srca i praznih formi i ceremonija. Bog s nežnim saučešćem posmatra te duše, koje su vaspitane u veri koja je prožeta obmanama i ne zadovoljava potrebe srca. On će učiniti da zraci svetlosti probiju duboku tamu koja ih okružuje. On će im otkriti istinu kakva je u Isusu, i mnogi će preći na stranu Njegovog naroda.
Međutim, katolicizam kao sistem nije se danas ništa više uskladio s Hristovim Jevanđeljem, nego u bilo kojem proteklom razdoblju u svojoj istoriji. Protestantske Crkve nalaze se u velikoj tami, jer bi inače prepoznale znake vremena. Rimska crkva je dalekosežna u svojim planovima i načinu delovanja. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i poveća svoju moć da bi se pripremila za surovu i odlučnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da obnovi progonstva i ukine sve što je protestantizam postigao. Katolicizam napreduje u svim oblastima. Sve veći broj njegovih crkava i kapela podiže se u protestantskim zemljama! Pogledajte kakvu popularnost uživaju njegove visoke škole i seminari u Americi, koje protestanti tako obilno pomažu! Razmotrite jačanje ritualizma u Engleskoj (Ritualisti su verska stranka, osnovana 1833. godine u Oxfordu, koja traži sjedinjenje katolika i anglikanaca – prim. prev) i sve češće prelaženje protestanata u katolicizam! Sve ove pojave treba da zabrinu one ljude koji cene čista načela Jevanđelja!
Protestanti su se potajno dogovarali s pristalicama Rima i pružali im svoju pomoć, bili su spremni na kompromise i ustupke kojima su iznenađivali i same papiste, jer su im bili nerazumljivi. Ljudi jednostavno ne žele da vide pravi karakter klerikalizma i opasnosti koje prete od njegove prevlasti. Zato narod mora da ustane i usprotiviti se napredovanju tog najopasnijeg neprijatelja građanske i verske slobode.
Mnogi protestanti misle da je katolička religija neprivlačna i da njena bogosluženja predstavljaju samo dosadno i besmisleno obavljanje ceremonija. I tu nisu u pravu! Iako je katolicizam utemeljen na obmanama, to nije nikakva gruba ili nevešta prevara. Verske službe Rimske crkve predstavljaju najimpresivniji ceremonijal koji se može zamisliti. Svojim sjajem, raskošnošću i svečanim obredima mogu da očaraju čovekova čula i ućutkaju glas razuma i savesti. Oko je očarano. Raskošne crkve, veličanstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni relikvijari, odabrane slike i umetničke skulpture, sve to deluje na smisao za lepo. I uho je zarobljeno. Muzika je nenadmašna. Bogati i svečani zvuci orgulja, sjedinjeni s melodijom mnogih glasova, koji se uzdižu prema visokim kupolama i odjekuju među kolonadama velelepnih katedrala, neminovno ispunjavaju srca strahopoštovanjem i divljenjem.
Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, kojima se samo naizgled zadovoljavaju čežnje duša opterećenih grehom, mogu da posluže kao dokaz unutrašnje iskvarenosti. Hristovoj religiji nije potrebna takva privlačnost da bi je preporučila. U svetlosti koja dopire s krsta, istinsko hrišćanstvo izgleda tako čisto i privlačno da nikakvo spoljašnje ukrašavanje ne bi moglo da mu poveća istinsku vrednost. Pred Bogom je na ceni lepota svetosti, krotkoga i tihoga duha.
Sjajan stil nije uvek dokaz neporočnih, uzvišenih misli. Smisao za umetnost, istančanost i oplemenjenost ukusa, često se sreću i među ljudima čije su misli zemaljske i telesne. Sotona ih često zapošljava da navedu ljude da zaborave potrebe svoje duše, da izgube iz vida budući, besmrtni život, da se odvrate od svog beskonačnog Pomagača i žive samo za ovaj svet.
Religija koja se iscrpljuje u spoljašnjem sjaju, privlači nepreporođena srca. Raskoš i ceremonije katoličkog bogosluženja imaju zavodljivu, očaravajuću privlačnost, koja je mnoge prevarila; i u skladu sa tim počinju da gledaju na Rim kao na prava nebeska vrata. Niko osim onih koji su svoje noge utvrdili na temeljima istine i čija su srca obnovljena Božjim Duhom, nije siguran od njegovog uticaja. Hiljade onih koji nemaju životno iskustvo sa Hristom biće navedeni da prihvate obličje pobožnosti i da se odreknu njene sile. Takva religija biće upravo ono što mnogi žele.
Crkva koja tvrdi da ima pravo da oprašta grehe navodi svoje vernike na pomisao da mogu slobodno da greše, a sveta tajna, sakrament ispovesti, bez koje se crkveno oproštenje ne može dobiti, kao da otvara vrata zlu. Onaj koji kleči pred grešnim čovekom i prilikom ispovesti otvara mu tajne misli i pobude svoga srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstvo i kvari svaku plemenitu pobudu svoje duše. Otkrivajući grehe iz svoga života svešteniku – grešnom smrtniku, koji se često odaje vinu i raspuštenosti – čovek snižava svoja merila karaktera i tako se kvari. Njegove misli o Bogu svedene su na lik palog čoveka, jer sveštenik stoji pred njim kao Božji predstavnik. To ponižavajuće ispovedanje greha čoveku predstavlja tajni izvor iz koga je potekao veliki deo zala koja kvare svet i pripremaju ga za konačno uništenje. Ipak, onome koji uživa da popušta samome sebi, mnogo je ugodnije da priznaje svoje grehe smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi mnogo je lakše da se ispovedi nego da odbaci greh, mnogo je lakše da muči svoje telo oblačenjem kostreti, koprivama i lancima nego da razapne svoje telesne strasti. Zaista je težak jaram koji telesno srce spremno da nosi da bi izbeglo da uzme Hristov jaram. (nastavlja se)
