Već i samo postojanje ovih ljudi, koji su se držali vere prve Crkve, neprestano je svedočilo o otpadu Rima, i upravo zato pobuđivalo najogorčeniju mržnju i progonstvo. Njihovo odbijanje da se odreknu Biblije predstavljalo je uvredu koju Rim nije mogao da otrpi. Odlučio je da ih istrebi sa Zemlje. Tako su započeli najstrašniji krstaški ratovi protiv Božjeg naroda u njihovim planinskim boravištima. Inkvizitori su krenuli njihovim tragom, i često je ponavljan prizor u kome je nevini Avelj pao od ruke surovog ubice Kajina.
Njihove plodne zemlje stalno su pustošene, njihova boravišta i kapele sravnjivane sa zemljom, tako da je u oblastima u kojima su nekada postojala plodna polja i domovi nevinog, vrednog naroda ostajala samo pustoš. I kao što gladna zver postaje još bešnja kada oseti ukus krvi, tako se i bes predstavnika Rima još više raspaljivao patnjama njihovih žrtava. Mnogi od ovih svedoka neporočne vere bili su progonjeni po planinama i hvatani po dolinama u kojima su se skrivali, okruženi moćnim šumama i stenovitim vrhovima.
Nikakva optužba nije mogla biti podignuta protiv karaktera i morala ovih izopštenih ljudi. Čak su i njihovi neprijatelji govorili da su miroljubivi, smireni i pobožni ljudi. Njihova velika greška bila je samo u tome što nisu služili Bogu u skladu s papinim odredbama. Zbog tog zločina morali su da podnose poniženja, uvrede i mučenja koja su ljudi ili đavoli uspeli da izmisle.
Kada je Rim u jednom trenutku odlučio da istrebi omrznutu sektu, papa je izdao bulu kojom je njene pripadnike osudio kao jeretike i dozvolio njihov pokolj. Nisu ih optuživali kao neradnike, kao nepoštene, kao nepokorne, već je objavljeno da imaju izgled pobožnosti i svetosti koji vara »ovce iz pravoga stada«. Zato je papa naredio da »ova zlonamerna i odvratna sekta zlobnika« ukoliko »odbije da se pokori bude smrvljena kao otrovna zmija«. (Wylie, b.16, ch.1) Da li je ovaj oholi vlastodržac očekivao da se ikada ponovo sretne s ovim rečima? Da li je znao da su one zabeležene u nebeskim knjigama, da bi se s njim suočile na sudu? Isus je naglasio: »Kada učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste!« (Matej 25,40)
Ova papska bula zahtevala je od svih vernika Crkve da se pridruže krstaškom ratu protiv jeretika. Kao podsticaj za uključenje u ovaj surovi posao, bula je »oslobađala od svih crkvenih kazni i globa, opštih i posebnih, razrešavala sve one koji se pridruže krstaškom ratu svih zakletvi koje su položili; ona je priznavala njihovo pravo na bilo koju imovinu koju su nezakonito stekli; obećavala je oproštenje svih greha onima koji će ubiti bilo kog jeretika. Ona je proglasila ništavim sve ugovore sklopljene u korist valdenžana, naređivala njihovim slugama da ih napuste, zabranjivala svima da im pruže bilo kakvu pomoć, i davala pravo svima da uzmu u posed njihovu imovinu«. (Wylie, b. 16, ch.1) Ovaj dokument jasno pokazuje koji je duh upravljao iz pozadine. Bila je to rika Aždahe, a ne Hristov glas.
Crkvene starešine nisu želele da svoj karakter usklade sa uzvišenim merilima Božjeg zakona, već su uspostavili merilo koje je njima odgovaralo, odlučni da prisile svakoga da mu se pokori, jer Rim tako hoće! Događale su se najstrašnije tragedije. Pokvareni i bogohulni sveštenici i pape obavljali su delo koje je im je sotona odredio. Milost nije imala mesta u njihovoj prirodi. Isti duh koji je razapeo Hrista i pobio apostole, isti duh koji je pokretao krvožednog Nerona protiv vernika njegovog vremena, bio je na delu da očisti Zemlju od onih koji su mili Bogu.
Progonstva koja su ga pratila tokom mnogih stoleća ovaj bogobojazni narod podnosio je strpljivo i nepokolebljivo u težnji da proslavi svog Otkupitelja. Ne obazirući se na krstaške ratove, koji su vođeni protiv njih, na surovo ubijanje kome su bili izloženi, oni su nastavili da šalju svoje misionare da šire dragocenu istinu. Bili su progonjeni do smrti, ali je njihova krv natapala posejano seme i ono nije ostalo bez roda. Valdenžani su svedočili za Boga vekovima pre Luterovog rođenja. Rasejani po mnogim zemljama, posejali su seme reformacije koja je počela u vreme Viklifa, raširila se i utvrdila u doba Lutera, reformacija koju treba da nastave sve do kraja vremena oni koji su spremni da sve pretrpe »za reč Božju i za svedočanstvo Isusa Hrista«. (Otkrivenje 1,9)
