Otkriti cilj svoje misije značilo bi prouzrokovati sopstveni poraz. Oni su zbog toga brižljivo prikrivali svoj pravi zadatak. Svaki propovednik imao je neki zanat ili neko zanimanje, tako da su ovi misionari pod plaštem nekog svetovnog poziva, obavljali svoj rad. Obično bi se pojavljivali kao putujući trgovci. »Prodavali su svilu, nakit i drugu robu koju su mogli da nabave samo u najudaljenijim središtima. Kao trgovci bili su dobro primani i tamo gde bi kao misionari bili prognani.« (Wylie, b. 1. ch. 7). Neprekidno su se molili Bogu, očekujući posebnu mudrost da bi mogli da otkriju blago, skupocenije od zlata i bisera. Prepise Biblije, u celini ili u delovima, tajno su nosili i kada bi se ukazala povoljna prilika, obraćali su pažnju svojih kupaca na ove rukopise. Na taj način budili su želju za čitanjem Božje Reči i rado ostavljali poneki njen deo onima koji su to želeli.
Delovanje ovih misionara počinjalo je u ravnicama i dolinama u podnožju njihovih planina, ali širilo se i daleko izvan tih granica. Bosih nogu, u gruboj odeći prašnjavoj od puta, sličnoj odeći njihovog Učitelja, prolazili su kroz velike gradove i stizali u udaljene zemlje. Na sve strane sejali su dragoceno seme. Crkve su nicale duž njihovog puta, a krv mučenika svedočila je za istinu. Tek će Božji dan otkriti bogatu žetvu duša koja je prikupljena radom ovih vernih ljudi. Božja Reč je neprimetno i tiho probijala svoj put kroz hrišćanstvo, nailazeći na radostan prijem u ljudskim srcima i domovima.
Biblija za valdenžane nije bila samo izveštaj o Božjem postupanju prema ljudima u prošlosti, ili otkrivenje o čovekovim odgovornostima i dužnostima u sadašnjosti, već i nagoveštaj opasnosti i slave u budućnosti. Verovali su da kraj svega nije daleko, i dok su uz molitvu i sa suzama proučavali njene stranice postajali su sve osvedočeniji u njene dragocene izjave i svoju dužnost da drugima objave njene spasonosne istine. Prepoznavali su plan spasenja koji je jasno otkriven na njenim svetim stranicama, i nalazili utehu, nadu i mir u svojoj veri u Isusa. Dok je videlo rasvetljavalo njihov um i unosilo radost u njihova srca, čeznuli su da njenim zracima osvetle one koji se nalaze u tami papskih obmana.
Videli su kako pod vođstvom pape i sveštenika mnoštvo uzaludno pokušava da stekne oproštenje mučeći svoje telo zbog greha svoje duše. Naučeni da se oslanjaju na svoja dobra dela da bi stekli spasenje, ljudi su stalno posmatrali sebe, u mislima se bavili svojim grešnim stanjem, gledali sebe izložene Božjem gnevu, i tako mučili svoju dušu i svoje telo, ne nalazeći olakšanja. Na taj način ove savesne duše bile su zarobljene doktrinama Rima. Hiljade su se odricale prijatelja i rođaka i provodile život u manastirskim ćelijama. Uzaludno su pokušavali da umire svoju savest čestim ponavljanjem postova, surovim bičevanjima, ponoćnim bdenjima, dugim zamornim klečanjem na hladnom, vlažnom kamenju u svojim turobnim prebivalištima, dugim hodočašćima, ponižavajućim pokorama i zastrašujućim mučenjima. Mučeni svešću o svojoj grešnosti, progonjeni strahom od Božjeg osvetničkog gneva, mnogi su patili sve dok iscrpljena priroda ne bi popustila i dok, bez zraka svetlosti i nade, ne bi pali u grob.
Valdenžani su čeznuli da tim izgladnelim dušama ponude hleb života, da im objave poruke mira u Božjim obećanjima i da im ukažu na Hrista kao jedinu nadu u spasenje. Smatrali su da je doktrina o dobrim delima kojima se mogu okajati prestupi Božjeg zakona utemeljena na laži. Oslanjanje na ljudske zasluge sprečava pogled na Hristovu beskrajnu ljubav. Isus je umro kao žrtva za čoveka zato što grešni ljudski rod ne može učiniti ništa da sebe preporuči Bogu. Zasluge raspetog i vaskrslog Spasitelja predstavljaju temelj hrišćaninove vere. Oslanjanje duše na Hrista mora da bude isto tako stvarno, njena povezanost s Njime mora da bude isto tako čvrsta kao što su udovi povezani s telom, ili loza sa čokotom.
Sveštenička hijerarhija je svojim učenjima navela ljude da karakter Boga, pa čak i samoga Isusa Hrista, proglase strogim, mračnim i odbojnim. Spasitelj im je predstavljan kao Biće sa tako malo saosećanja prema grešnom čoveku da zbog toga treba potražiti posredovanje sveštenika i svetaca. Oni kojima su misli bile prosvetljene Božjom Rečju čeznuli su da tim dušama prikažu Isusa kao njihovog Spasitelja, punog saosećanja i ljubavi, koji ih raširenih ruku poziva da dođu k Njemu sa svim svojim teretom greha, svojim brigama i svojim umorom. Čeznuli su da uklone prepreke koje je sotona nagomilao da ljudi ne mogu da vide obećanja, da neposredno pristupe Bogu, da priznaju svoje grehe i dobiju oproštenje i mir. (nastavlja se)
