Propovednici su održavali i nastavu za mlade. Iako je pažnja bila posvećivana opštem obrazovanju, Biblija je ostajala najvažniji predmet. Mladi su napamet učili Jevanđelja po Mateju i Jovanu, zajedno s mnogim Poslanicama. Bili su zaposleni i prepisivanjem biblijskih spisa. Neki rukopisi sadržali su celu Bibliju, neki samo kratak izbor tekstova, kojima je dodavano i kratko objašnjenje istina koje su ljudi dugo sakrivali pokušavajući da sebe uzdignu iznad Boga.
Strpljivim, neumornim radom, ponekad u dubokim, mračnim pećinama ispod zemlje, uz svetlost buktinja, prepisivani su sveti spisi, stih po stih, poglavlje po poglavlje. Delo je išlo napred, otkrivena Božja volja blistala je kao čisto zlato; koliko je tek ova volja bila blistavija, jasnija i moćnija zbog nevolja koje su podnošene zbog nje, mogli su da shvate samo oni koji su bili uključeni u to delo. Nebeski anđeli okružavali su te verne radnike.
Sotona je navodio papske sveštenike i prelate da Reč istine prekrivaju bezvrednošću zabluda, jeresi i sujeverja, ali ona je na čudesan način bila sačuvana, nepokvarena tokom svih vekova tame. Ona nije nosila žig čoveka, već pečat samoga Boga. Ljudi su ulagali velike napore da prikriju jednostavno, jasno značenje Pisma; da učine da se njegovi tekstovi međusobno suprote; ali Božja Reč, slično kovčegu nad uzburkanim dubinama, odolela je olujama koje su pretile da je unište. I kao što rudnik sadrži bogate žile zlata i srebra sakrivene ispod površine, da svi koji žele da otkriju njegove bogate zalihe moraju da kopaju, tako i Sveto pismo sadrži riznice istine koje oslanjajući se na molitvu mogu otkriti samo ozbiljni, skromni istraživači. Bog je odredio da Biblija bude stalni udžbenik celom čovečanstvu, u detinjstvu, u mladosti i zrelosti. On je svoju Reč dao ljudima da bi otkrio samoga sebe. Svaka otkrivena istina predstavlja novo otkrivenje prirode njenog Autora. Proučavanje Pisma je od Boga određeno sredstvo kojim se ljudi mogu dovesti u blisku vezu sa svojim Stvoriteljem, da jasnije upoznaju Njegovu volju. Biblija je posrednik u povezivanju Boga i čoveka.
Iako su smatrali da je strah Gospodnji početak mudrosti, valdenžani nisu previđali važnost koju u procesu razvijanja uma i oživljavanja svesti ima dodir sa svetom, sa ljudskim znanjem i aktivnim životom. Iz svojih škola u planinama neke mladiće slali su u obrazovne ustanove u gradovima Francuske i Italije, u kojima je bilo više prilika za proučavanje, razmišljanje i posmatranje, nego u njihovim rodnim Alpima. Poslani mladići su tako bili izloženi iskušenjima, postajali su svedoci poroka, sretali se sa sotoninim zlonamernim predstavnicima, koji su im nametali najpodmuklije jeresi i najopasnije zablude. Međutim, njihovo obrazovanje još od detinjstva pripremilo ih je za sve te izazove.
U školama u koje su odlazili nikome nisu smeli da se poveravaju. Njihova odeća bila je tako skrojena da je mogla da prikrije njihovo najveće blago – dragocene rukopise Pisma. Ove prepise, plodove višemesečnog i višegodišnjeg truda, nosili su sa sobom, i kada god im je bilo moguće da to učine ne izazivajući sumnju, oprezno bi stavljali delove rukopisa nadohvat ruke onima čija su im srca izgledala spremna da prihvate istinu. Još od majčinog krila, mladi valdenžani bili su vaspitavani s tim ciljem pred očima, dobro su razumeli svoj zadatak i verno ga obavljali. U ovim obrazovnim ustanovama mnogi obraćenici prihvatali su istinsku veru, pa se često događalo da su njena načela prožimala celu školu, međutim, papske starešine nisu uspevale, ni posle najpažljivije istrage, da pronađu izvore ove takozvane pokvarene jeresi.
Hristov duh je misionarski duh. Prva težnja obnovljenog srca je da i druge dovede Spasitelju. Taj duh gajili su i valdenžanski hrišćani. Osećali su da Bog od njih traži mnogo više nego da samo sačuvaju čistu istinu u svojim crkvama. Na njima je počivala svečana odgovornost da svojom svetlošću obasjaju i one koji se nalaze u tami, moćnom silom Božje Reči pokušavali su da raskinu okove koje je Rim nametnuo ljudima. Valdenžanski propovednici bili su obrazovani kao misionari, jer od svakoga koji je želeo da bude primljen u propovedničku službu očekivalo se da stekne iskustvo kao evanđelista. Svaki je bio obavezan da tri godine služi u nekom misionarskom polju pre nego što preuzme dužnost u nekoj crkvi u domovini. Ova služba, koja je od samog početka zahtevala samoodricanje i žrtvu, bila je prikladan uvod u propovednički život u vremenima koja su kušala ljudsku dušu. Mladići koji su bili rukopoloženi za svetu službu nisu očekivali zemaljsko bogatstvo i slavu, već život ispunjen teškim radom i opasnošću, a na kraju možda i mučeničku smrt. Misionari su odlazili dvojica po dvojica, onako kao što je Isus slao svoje učenike. Sa svakim mladićem bio bi udružen stariji iskusni radnik; mladić je radio pod nadzorom svog pratioca, koji je bio odgovoran za njegovo obučavanje, pa je zato očekivao da sluša njegova uputstva. Ovi saradnici nisu uvek zajedno delovali, ali često su se sastajali da se mole i savetuju, jačajući tako jedan drugoga u veri. (nastavlja se)
