Bog je svom narodu osigurao veličanstveno svetilište, u skladu sa uzvišenošću istina koje im je poverio da ih čuvaju. Tim vernim izgnanicima planine su postale simbol Gospodnje nepromenljive pravednosti. Svojoj deci pokazivali su vrhove koji su se nadnosili nad njima puni neprolaznog dostojanstva i govorili im o Onome koji je nepromenljiv (Jakov 1,17), čija Reč je trajna kao i ta večna brda. Bog je učvrstio planine i opasao ih snagom, nijedna ruka osim ruke Svemogućega ne može ih pokrenuti s njihovog mesta. Na isti način je utvrdio i svoj zakon, temelj svoje vladavine i na Nebu i na Zemlji. Čovekova ruka se može podići na svoga bližnjega i uništiti njegov život; ali ta ruka bi pre bila u stanju da iskoreni planine sa njihovih mesta i baci ih u more nego što bi mogla promeniti samo jedno slovo u Gospodnjem zakonu ili izbrisati samo jedno od Njegovih obećanja onima koji ispunjavaju Njegovu volju. Božje sluge u svojoj vernosti Njegovom zakonu, treba da budu isto tako čvrste kao i nepomične planine.
Planine koje su okružavale njihove duboke doline bile su im stalni svedoci Božje stvaralačke moći i nepogrešivi dokazi Njegovog zaštitničkog staranja. Ovi hodočasnici naučili su da vole te tihe simbole Gospodnje prisutnosti. Nikada se nisu jadali zbog svoje teške sudbine; nikada se nisu osećali usamljenima u svojoj planinskoj samoći. Zahvaljivali su Bogu što im je osigurao utočište od ljudskog gneva i okrutnosti. Radovali su se svojoj slobodi u kojoj su Mu služili. Često, kada bi neprijatelji krenuli u potragu za njima, moćna brda služila su im kao sigurna odbrana. S mnogih visokih litica odjekivale su melodije kojima je slavljen Bog, a sve Rimske armije nisu mogle da ućutkaju njihove zahvalne glasove.
Pobožnost ovih Hristovih sledbenika bila je nepokvarena, jednostavna i topla. Oni su načela istine cenili mnogo više od kuća i njiva, prijatelja, rođaka, pa čak i samog života. Iskreno su se trudili da ova načela urežu u srca mladih. Od najranijeg detinjstva mlade su poučavali Pismu i učili da zahteve Božjeg zakona smatraju svetima. Prepisi Biblije su bili retki, i zato su njene dragocene tekstove usađivali u sećanje. Mnogi su bili u stanju da napamet izgovaraju velike delove Starog i Novog zaveta. Misli o Bogu povezivane su s uzvišenim prizorima u prirodi i jednostavnim blagodatima svakodnevnog života. Mala deca znala su da se sa zahvalnošću obraćaju Bogu kao Darodavcu svakog blagoslova i svake utehe.
Roditelji, iako nežni i odani u svojoj ljubavi, mudro su učili svoju decu da ne ugađaju sebi. Pred njima je bio život pun nevolja i iskušenja, možda čak i mučenička smrt. Od detinjstva su bila navikavana da podnose teškoće, da se pokoravaju naredbama, ali da ipak razmišljaju i deluju samostalno. Učila su vrlo rano da nose odgovornosti, da paze šta govore, da shvate mudrost ćutanja. Samo jedna neoprezno izgovorena reč koja bi doprla do ušiju njihovih neprijatelja mogla je ugroziti ne samo život onoga koji ju je izgovorio, već i život stotina njegove braće, jer su neprijatelji istine, kao vukovi koji progone svoj plen, išli tragom onih koji su se usuđivali da zahtevaju slobodu verovanja.
Valdenžani su istine radi žrtvovali svoje zemaljsko blagostanje, i zato su morali istrajno i strpljivo da rade da bi osigurali svoj svakodnevni hleb. Svaki delić obradive zemlje u planinama bio je pažljivo korišćen; čak su im doline i manje plodne padine donosile prinos. Štedljivost i strogo samoodricanje predstvljali su deo vaspitanja koje su njihova deca dobijala kao svoje jedino nasledstvo. Roditelji su ih učili da Bog zahteva da život bude ispunjen radom, a da je životne potrebe moguće zadovoljiti jedino ličnim radom, promišljenošću, staranjem i verom. Taj proces vaspitanja je bio naporan i zamoran, ali je bio zdrav, upravo ono što je čoveku u njegovom grešnom stanju bilo neophodno, bila je to škola koju mu je Bog osigurao da bi se obučio i razvio. Dok su se mladi na taj način privikavali na naporan rad i teškoće, ni negovanje intelekta nije bilo zanemareno. Učili su ih da sve njihove sposobnosti pripadaju Bogu i da ih treba razvijati i upotrebljavati u Njegovoj službi.
Valdenžanske crkve svojom neporočnošću i jednostavnošću podsećale su na crkve iz apostolskih vremena. Oni su, odbacujući prevlast pape i prelata, uzdizali Bibliju kao jedini vrhovni, nepogrešivi autoritet. Njihovi pastiri, suprotno oholim sveštenicima iz Rima, sledili su primer svoga Učitelja, koji »nije došao da mu služe, nego da služi«. Hranili su Gospodnje stado, vodeći ga na zelene pašnjake i žive izvore Njegove svete Reči. Daleko od spomenika ljudske raskoši i oholosti, vernici su se okupljali, ne u veličanstvenim crkvama ili velikim katedralama, već u senci planina, u alpskim dolinama, ili, u vreme opasnosti, u nekom stenovitom utvrđenju, da slušaju Reč istine iz usta Hristovih slugu. Pastiri nisu samo propovedali Jevanđelje, već su posećivali i bolesne, održavali veronauku deci, savetovali zalutale, trudili se da razreše rasprave i unaprede sklad i bratsku ljubav. U vreme mira živeli su od dragovoljnih darova naroda, ali, slično Pavlu, tvorcu šatora, svaki je imao neki zanat ili zanimanje, da bi, ukoliko bude potrebno, mogao osigurati svoje potrebe. (nastavlja se)
