Videlo istine nije moglo biti potpuno ugašeno, iako je, tokom dugog razdoblja papske prevlasti, duboka tama obavijala Zemlju. U svim vekovima bilo je Božjih svedoka – ljudi koji su gajili veru u Hrista kao jedinog Posrednika između Boga i čoveka, koji su uzdizali Bibliju kao jedino pravilo života, i koji su svetkovali pravi dan odmora. Koliko svet duguje tim ljudima, njihovo potomstvo nikada neće saznati. Bili su žigosani kao jeretici, njihove pobude napadane, njihov karakter potcenjivan, njihovi spisi zabranjivani, pogrešno predstavljani ili sakaćeni. Ipak, stajali su čvrsto, i iz stoleća u stoleće čuvali svoju veru u svoj njenoj čistoti, kao sveto nasledstvo za naraštaje koji će doći.
Istorija Božjeg naroda tokom vekova tame koji su proticali pod rimskom vlašću zapisana je na Nebu, ali je našla vrlo malo mesta u ljudskim zapisima. O postojanju Božjeg naroda ima malo tragova, osim u optužbama njegovih progonitelja. Rim se držao politike brisanja svih tragova neslaganja sa svojim doktrinama i dekretima. Sve što je jeretičko, bez obzira da li se radilo o ličnostima ili spisima, obavezno je uništavano. Izrazi sumnje, ili pitanja o autoritetu papskih dogmi, bili su dovoljan razlog da se oduzme život bogatome ili siromašnome, čoveku visokoga ili nižega porekla. Rim se trudio da uništi svaki zapis o svojoj okrutnosti prema protivnicima njegove doktrine. Papski koncili izdavali su dekrete da se knjige i drugi spisi takve sadržine bacaju u vatru. Pre pronalaska štampe, knjiga je bilo malo, i u obliku koji nije bio pogodan za čuvanje; pa tako pristalicama Rima skoro ništa nije stajalo na putu da ostvare svoje namere.
Nijednoj crkvi u okvirima rimske vlasti nije bilo prepušteno da nesmetano uživa slobodu savesti. Čim je steklo vlast, papstvo je pružilo ruke da skrši sve koji su odbijali da priznaju njegovu prevlast, i tako su se jedna za drugom crkve pokoravale njegovoj moći.
Prvobitno hrišćanstvo vrlo rano ukorenilo se u Velikoj Britaniji. Jevanđelje koje su Britanci primili u toku prvih stoleća nije bilo iskvareno rimskim otpadom. Progonstvo pod neznabožačkim carevima, koje se proširilo čak i do tih udaljenih obala, predstavljalo je jedini dar koji su prve crkve primile iz Rima. Mnogi hrišćani, koji su od progonstva bežali u Englesku, nalazili su utočište u Škotskoj; odakle je istina odnesena u Irsku, i u svim tim zemljama bila je radosno prihvaćena.
Neznaboštvo je ponovo zadobilo prevlast, kada su Saksonci prodrli u Englesku. Osvajačima je bilo ispod časti da primaju pouke od svojih robova, pa su hrišćani bili primorani da se povuku u planine i u puste močvare. Međutim, videlo je, iako privremeno sakriveno, ipak nastavilo da sija. U Škotskoj, posle skoro jednog stoleća, ono je zablistalo sjajem koji se proširio sve do udaljenih zemalja. Iz Irske je došao pobožni Kolumba sa svojim saradnicima, koji su, okupivši oko sebe rasejane vernike na usamljenom ostrvu Jona, učinili od njega središte svojih misionarskih napora. Među tim evanđelistima nalazio se i jedan poštovalac biblijskog dana od odmora, Subote, tako je i ta istina bila objavljena narodu. Na Joni je bila utemeljena škola, iz koje su misionari odlazili, ne samo u Škotsku i Englesku, već i u Nemačku, Švajcarsku, pa čak i Italiju.
Međutim, Rim je upravio svoje oči prema Engleskoj i odlučio da je stavi pod svoju vlast. Njegovi misionari tokom šestog stoleća prihvatili su se obraćenja neznabožačkih Saksonaca. Ponosni varvari su ih s naklonošću primali i na hiljade prihvatali rimsku veru. Kada se ovo delo proširilo, papski poslanici i njihovi obraćenici uspostavili su vezu sa sledbenicima prvih hrišćana. Među njima je postojala velika razlika. Dok su jedni, pod uticajem Biblije, bili jednostavni i skromni u ponašanju, karakteru i doktrini, drugi su izražavali sujeverje, raskoš i nadmenost papstva. Rimski emisari zahtevali su da i ove hrišćanske crkve priznaju vlast suverenog pontifeksa. Britanci su krotko odgovorili da žele da vole sve ljude, ali da papa nema prava na prevlast u Crkvi, i da mu oni mogu priznati samo onu potčinjenost koju su dužni svakom Hristovom sledbeniku. Nekoliko puta ponavljani su pokušaji da se privole na pokornost Rimu; ali ovi jednostavni hrišćani, zapanjeni ohološću rimskih emisara, odlučno su odgovorili da ne priznaju drugog gospodara osim Hrista. Tada se otkrio pravi duh papstva. Rimski poslanik je izjavio: »Ako ne želite da primite braću koja vam donose mir, primićete neprijatelje koji će vam doneti rat. Ako ne želite da se sjedinite s nama u pokazivanju puta života Saksoncima, primićete od njih smrtni udarac.« (J. H. Merle D’Aubigné, History of the Reformation of the Sixteenth Century, b. 17, ch 2) To nisu bile prazne pretnje. Protiv ovih svedoka biblijske vere upotrebljeni su rat, intrige i prevare, sve dok britanske crkve nisu bile uništene ili primorane da se pokore autoritetu pape. (nastavlja se)
