U Nemačkoj je prodaja oproštajnica bila poverena dominikanskim monasima predvođenim zloglasnim Tecelom. U Švajcarskoj je trgovina bila stavljena u ruke franjevaca pod upravom italijanskog monaha Samsona. Samson je već korisno poslužio Crkvi prikupivši velike svote novca u Nemačkoj i Švajcarskoj, kojima je popunio papsku riznicu. Sada je putovao po Švajcarskoj, privlačio veliko mnoštvo, lišavao siromašne seljake njihove skromne ušteđevine i prikupljao bogate priloge od pripadnika bogatijih staleža. Međutim, uticaj reforme već se osećao u usporavanju, iako ne i u zaustavljanju, ove trgovine. Cvingli se još nalazio u Ajnzidelnu kada je Samson, kratko vreme posle dolaska u Švajcarsku, zajedno sa svojom robom stigao u obližnji grad. Pošto je doznao za njegovu misiju, reformator je odmah ustao protiv nje. Ova dva čoveka nikada se nisu srela, ali je Cvingli postigao takav uspeh u razobličavanju monahovih postupaka da je ovaj bio prisiljen da ode u druge krajeve.
Cvingli je u Cirihu revnosno propovedao protiv trgovine oproštajnicama; kada se Samson približio gradu, dočekao ga je glasnik Gradskog saveta s porukom da ne ulazi u grad. Međutim, kada je lukavstvom, ipak uspeo da dobije dozvolu da uđe u grad, bio je proteran iz njega ne uspevši da proda ni jednu jedinu oproštajnicu, pa je uskoro napustio i Švajcarsku.
Reforma je dobila snažan podsticaj, kada se pojavila epidemija kuge ili “crne smrti”, koja je prohujala Švajcarskom 1519. godine. Kada su se na taj način suočili sa smrću, mnogi su shvatili svu uzaludnost i bezvrednost oproštajnica koje su tek nedavno kupili; i zato su poželeli da njihova vera dobije sigurniji temelj. Cvingli je u Cirihu oboleo, njegovo stanje bilo je tako teško da su bile izgubljene sve nade u njegovo ozdravljenje, tako da su već počele da se šire glasine da je umro. Međutim, i u tom teškom času, njegova nada i hrabrost ostale su nepokolebljive.
Gledao je u veri na krst na Golgoti, oslanjajući se na Hristovu žrtvu pomirnicu potpuno dovoljnu za oproštenje. Kada se vratio iz predvorja smrti, nastavio je da još vatrenije nego ikada propoveda Jevanđelje; njegove reči imale su neodoljivu silu. Ljudi su radnosno pozdravljali svog omiljenog pastira, koji se vratio sa ivice groba. Oni sami, dolazili su od postelja bolesnih i umirućih i osećali, kao nikada do tada, svu vrednost Jevanđelja. Cvingli je sada jasnije i bolje shvatao evanđeoske istine i još potpunije je doživeo njihovu obnoviteljsku moć. Čovekov pad u greh i plan otkupljenja bile su teme kojima se bavio. Govorio je:
»U Adamu smo svi mrtvi, utonuli u pokvarenost i prokletstvo.« (Wylie, b. 8, ch. 9) »Hristos je… kupio za nas beskrajno otkupljenje… Njegovo stradanje je… večna žrtva, i večno uspešna da leči; ona zauvek zadovoljava božansku pravdu u korist onih koji se sa čvrstom i nepokolebljivom verom oslanjaju na nju.« Međutim, jasno je iznosio da ljudi ne mogu, zahvaljujući Hristovoj blagodati, da nastave život u grehu. »Gde god ima vere u Boga, tamo je i Bog; i gde god Bog nastava, tamo se javlja i revnost, navodeći i nagoneći ljude da čine dobra dela.« (D’Aubigné, b. 8, ch. 9)
Zanimanje za Cvinglijeve propovedi bilo je tako veliko da je katedrala uvek bila prepuna ljudi koji su dolazili da ga slušaju. Malo pomalo, onoliko koliko su mogli da shvate, on je svojim slušaocima objavljivao istine. Posebno je pazio da im prerano ne objavi istine koje bi mogle da ih neugodno iznenade ili stvore predrasude. Njegov cilj je bio da zadobije njihova srca za Hristova učenja, da ih omekša Njegovom ljubavlju i da pred njima uzdigne Njegov primer, i dok budu prihvatali načela Jevanđelja, neizbežno će odbaciti svoje sujeverje i običaje.
Reformacija je, korak po korak, napredovala u Cirihu. Užasnuti, neprijatelji su pokušali da joj pruže odlučan otpor. Godinu dana pre toga u Vormsu, jedan monah iz Vitenberga odbio je poslušnost papi i caru, a sada je izgledalo da će se i u Cirihu pojaviti slično protivljenje papskim zahtevima. Zato je Cvingli bio izložen ponovljenim napadima. U papskim kantonima sledbenici Jevanđelja, s vremena na vreme, spaljivani su na lomači, ali njima to nije bilo dovoljno, morao je da bude ućutkan i učitelj jeresi. Biskup Konstance poslao je tri poslanika Gradskom savetu Ciriha, da optuže Cvinglija da uči ljude da krše zakone Crkve, i tako neposredno ugrožava mir i red u društvu. Ako autoritet Crkve bude potisnut u stranu, tako je poručio, zavladaće sveopšta anarhija. Cvingli je odgovorio da već četiri godine propoveda Jevanđelje u Cirihu, »i da je to sada najmirniji i najmiroljubiviji grad u celoj Konfederaciji«. Naglasio je dalje: »Zar nije, onda, hrišćanstvo najbolji čuvar opšte sigurnosti?« (Wylie, b.8, ch. 11)
Poslanici su pozvali gradske većnike da ostanu u Crkvi izvan koje, tako su tvrdili, nema spasenja. Cvingli je odgovorio:
»Neka vas ova optužba ne pokoleba! Temelj Crkve je ista Stena, isti Hristos, koji je Petru nadenuo ime zato što Ga je priznao. U svakom narodu Bog prihvata svakoga koji veruje svim svojim srcem u Gospoda Isusa. I to je zaista ona Crkva izvan koje niko ne može biti spasen.« (D’Aubigné, London ed, b. 8, ch. 11) Kao rezultat ovog sastanka, jedan od papskih poslanika prihvatio je reformisanu veru.
Gradski savet odbio je da preduzme mere protiv Cvinglija, a Rim je počeo da se priprema za novi napad. Reformator je, kada su ga obavestili o zaveri njegovih neprijatelja, uzviknuo: »Neka samo dođu! Plašim ih se isto onoliko koliko se strma litica plaši valova koji udaraju u njeno podnožje!« (Wylie, b. 8, ch. 11) Napori crkvenih dostojanstvenika samo su učvršćivali delo koje su želeli da sruše. Istina je nastavila da se širi. Pristalice istine u Nemačkoj, obeshrabrene Luterovim nestankom, ponovo su se ohrabrile gledajući kako Jevanđelje napreduje u Švajcarskoj. (nastavlja se)
