Kazali su mu: »Vi ćete uložiti najveće napore da povećate prihode Kaptola, ne zanemarujući ni najmanje. Vi ćete podsticati verne, i sa propovedaonice i preko ispovedaonice, da daju sve desetine i obaveze, i da svojim prilozima pokažu svoju ljubav prema Crkvi. Vi ćete biti marljivi u povećavanju prihoda koji dolaze od bolesnih, od misa, i uopšte od svakog crkvenog obreda.« »Vama pripada deljenje svetih tajni, propovedanje i staranje o stadu, jer sve to pripada kapelanovim dužnostima. Međutim, te dužnosti možete poveriti i zameniku, posebno propovedanje. Vi ne treba da delite svete tajne nikome osim uglednim osobama, i to jedino kada one to zatraže; zabranjeno vam je da to činite ne obraćajući pažnju na položaj ljudi.« (Isto, b. 8, ch. 6)
Cvingli je bez reči saslušao sve ove obaveze, a onda je, pošto je izrazio svoju zahvalnost na ukazanoj časti da bude pozvan na ovo važno mesto, počeo da objašnjava plan ponašanja koji je nameravao da sledi. Rekao je: »Hristov život je suviše dugo bio sakriven od naroda. Propovedaću o celom Jevanđelju po Mateju… crpeći isključivo sa izvora Pisma, istražujući njegove dubine, upoređujući tekst sa tekstom, tražeći prosvetljenje stalnom i iskrenom molitvom. Posvetiću svoju službu slavljenju Boga, hvaljenju Njegovog jedinog Sina, stvarnom spasavanju duša i njihovom usavršavanju u pravoj veri.« (Isto, b. 8, ch. 6) Cvingli je ostao uporan, iako se neki kanonici nisu složili s njegovim planom i pokušali da ga odgovore od njegovog sprovođenja. Izjavio je da se ne sprema da uvede neke nove metode, već stare koje je Crkva upotrebljavala u ranija i bolja vremena.
Istine o kojima je propovedao već su budile interesovanje; narod se okupljao u velikom broju da sluša njegovo propovedanje. Mnogi, koji već dugo nisu dolazili na bogosluženja, sada su bili među njegovim slušaocima. Svoju službu počeo je otvarajući Jevanđelja, čitajući i objašnjavajući svojim slušaocima nadahnute zapise o životu, učenju i smrti Isusa Hrista. I ovde, kao i u Ajnzidelnu, objavljivao je Božju Reč kao jedini nepogrešivi autoritet, a smrt Isusa Hrista kao jedinu potpunu Žrtvu.
»Isusu Hristu, želim da vas povedem – Isusu Hristu, jedinom pravom Izvoru spasenja.« (Isto, b. 8, ch. 6) Oko ovog propovednika okupljalo se mnoštvo ljudi koji su zauzimali različite društvene položaje, od državnika i studenta, do zanatlije i seljaka. S dubokim zanimanjem slušali su njegove reči. Nije im samo objavljivao ponudu neograničenog spasenja, već je neustrašivo ukoravao zla i pokvarenost svoga vremena. Mnogi su se vraćali iz katedrale hvaleći Boga. Govorili su: »Ovaj čovek propoveda istinu. On će biti naš Mojsije, da nas izvede iz ove egipatske tame.« (Isto, b. 8, ch. 6)
Međutim, iako je njegov rad u početku bio veoma oduševljeno priman, posle nekog vremena počelo je da se pojavljuje i protivljenje. Monasi su ustali da spreče njegov rad i osude njegova učenja. Mnogi su ga dočekivali ruganjem i podsmesima; drugi su pribegavali drskostima i pretnjama. Međutim, Cvingli je sve strpljivo podnosio, govoreći: »Ako želimo da zadobijemo zle za Hrista, moramo zatvoriti svoje oči pred mnogo čime!« (Isto, b. 8, ch. 6)
Nekako u to vreme pojavilo se novo sredstvo za unapređenje dela reforme. Neki prijatelj reformisane vere poslao je iz Bazela u Cirih nekog Lucijana koji je doneo neke Luterove spise i nagovestio da bi prodaja tih knjiga mogla postati moćno sredstvo za širenje videla. Pisao je Cvingliju: »Ustanovi da li taj čovek ima dovoljno mudrosti i umešnosti, i ako bude tako, daj mu da od mesta do mesta, od grada do grada, od sela do sela, pa čak i od kuće do kuće, nosi među Švajcarce Luterove spise, a posebno njegovo objašnjenje molitve ‘Oče naš’ pisano za obične vernike. Što budu postajala poznatija, ova će dela više kupaca imati.« (Isto, b. 8, ch. 6) Tako je videlo krčilo sebi put.
U vreme kada se Bog priprema da polomi okove neznanja i sujeverja, sotona se s najvećom snagom trudi da ljude obavije tamom i još jače pritegne njihove okove. Kada su se pojedini ljudi u različitim zemljama podizali da narodu objave oproštenje i posvećenje krvlju Isusa Hrista, Rim je povećanom snagom pokušavao da u celom hrišćanstvu otvori svoje trgovine, nudeći oproštenje za novac.
Svaki greh imao je svoju cenu i ljudima su obećavane neograničene dozvole da čine greh ukoliko nastave da vredno popunjavaju crkvenu riznicu. Tako su se uporedo razvijala dva pokreta – jedan je nudio oproštenje greha za novac, a drugi oproštenje Hristovom zaslugom; Rim je ljudima davao dozvole da čine greh i pretvarao greh u izvor svojih prihoda, dok su reformatori osuđivali greh i ukazivali na Hrista kao Žrtvu pomirenja i kao Izbavitelja. (nastavlja se)
