»Govorio je: ‘Biblija dolazi od Boga, a ne od čoveka, u upravo taj Bog koji prosvetljuje daće ti da razumeš da te reči dolaze od Boga. Božja Reč… ne može da pogreši; ona je blistava, ona sebe propoveda, ona sebe objašnjava, ona rasvetljava dušu svim spasenjem i svom blagodaću; utešava je u Bogu, čini je poniznom, tako da gubi, čak i odbacuje sebe i prihvata Boga.’ Cvingli je lično dokazao istinitost ovih reči. Govoreći o svom iskustvu iz toga vremena, kasnije je pisao: ‘Kada… sam počeo da se potpuno predajem Božjoj reči, filozofija i teologija (skolastička) stalno su mi nagoveštavale da postoje neke nesuglasice. Na kraju sam pomislio: Ostavi se svega toga, i pronađi znanje o Bogu isključivo iz Njegove jednostavne Reči. Onda sam počeo da tražim od Boga da mi daruje svoju svetlost i Pismo je počelo da mi biva mnogo lakše.« (Isto, b. 8, ch. 6)
Nauku koju je Cvingli propovedao ne potiče od Lutera. Bila je to Hristova nauka, nauka o Hristu. Švajcarski reformator je izjavio: »Kada Luter propoveda Hrista, čini ono isto što ja činim. Oni koje je on doveo Hristu mnogobrojniji su od onih koje sam ja doveo. Ali to nije ni važno. Neću nositi nijedno drugo ime osim Hristovog čiji sam vojnik i koji mi je jedini Zapovednik. Nikada nijednu jedinu reč nisam napisao Luteru, niti Luter meni. A i zašto bi?… Da bi se moglo pokazati koliko je Božja reč u saglasnosti sama sa sobom, pošto smo nas obojica, bez ikakvog potajnog dogovaranja, tako jednoglasno propovedali doktrinu o Hristu.« (D’Aubigné, b. 8, ch. 9)
Cvingli je godine 1516. dobio poziv da prihvati službu propovednika u manastiru kod Ajnzidelna. Ovde je trebalo da stekne jasniji uvid u izopačenosti Rima i da kao reformator stekne uticaj koji će se osećati daleko izvan njegovih rodnih Alpa. Među najveće atrakcije Ajnzidelna ubrajan je lik Device Marije o kome je govoreno da ima moć da čini čuda. Iznad ulaza u manastir nalazio se natpis: »Ovde se može dobiti potpuno oproštenje greha!« (Isto, b. 8, ch. 5) Tokom svih godišnjih doba dolazili su hodočasnici da posete ovo Marijino svetilište, ali prilikom velikog godišnjeg praznika njegovog posvećenja tu se slivalo mnoštvo iz svih krajeva Švajcarske; pa čak i iz Francuske i Nemačke. Cvingli, koji se veoma uznemirio gledajući šta se zbiva, iskoristio je priliku da tim robovima sujeverja objavi slobodu koju donosi Jevanđelje.
Rekao je: »Nemojte zamišljati da je Bog u ovoj crkvi prisutan više nego u bilo kom drugom delu sveta. Bog je uvek sa vama i čuje vas bez obzira u kojoj zemlji živite… Mogu li vam beskorisna dela, duga hodočašća, darovi, likovi, prizivanje Device ili svetaca osigurati Božju blagodat?… Čemu koristi mnoštvo reči u koje zaodevamo svoje molitve? Kakve li koristi od sjajnih plašteva, obrijanih glava, dugih i širokih haljina, ili zlatom izvezenih papuča?… Bog gleda na srce, ali naša srca daleko su od Njega!« »Hristos koji se nekada žrtvovao na krstu, prava je Žrtva i Stradalnik, On je okajao grehe vernika za svu večnost.« (Isto, b. 8, ch. 5)
Mnogim slušaocima ova učenja nisu bila po volji. Osećali su se gorko razočarani kada im je rekao da je celo njihovo mukotrpno hodočašće bilo uzaludno. Oproštenje koje im je Hristovom zaslugom bilo besplatno ponuđeno, nisu mogli da shvate. Bili su potpuno zadovoljni starim putem u Nebo, koji im je Rim obeležio. Ustručavali su se od neizvesnog traženja bilo čega boljega. Bilo im je mnogo lakše da se za svoje spasenje oslone na sveštenike i papu nego da se trude da postignu neporočnost srca.
Međutim, druga grupa radosno je prihvatila vest o otkupljenju Hristovom zaslugom. Običaji koje im je Rim nametao nisu mogli da donesu mir njihovoj duši, pa su verom prihvatili Spasiteljevu krv kao svoju žrtvu pomirenja. Takvi su se vraćali svojim domovima da i drugima otkriju dragoceno videlo koje su primili. Istina je tako prenošena od zaseoka do zaseoka, od grada do grada, a broj hodočasnika koji su dolazili da posete Marijino svetilište osetno se smanjio. Smanjili su se i darovi, a u skladu s time i Cvinglijeva plata koja je isplaćivana iz tog izvora. Međutim, on je osećao stvarnu radost, dok je gledao kako se ruši sila fanatizma i sujeverja.
Crkveni uglednici nisu bili slepi prema delu koje je Cvingli obavljao, međutim, doneli su odluku da se neko vreme ne mešaju. Nadali su se da će ga pridobiti za sebe, pokušali su da ga privuku laskanjem, dok je u međuvremenu istina sticala uporište u srcima naroda.
Cvinglijev rad u Ajnzidelnu pripremio ga je za prostranija radna polja u koja je uskoro trebalo da uđe. Posle tri godine koje je proveo u tom mestu, bio je pozvan da služi kao propovednik u katedrali u Cirihu. U to vreme bio je to najvažniji grad u Švajcarskoj konfederaciji, i sve što se tamo događalo imalo je dalekosežan uticaj. Duhovnici koji su ga pozvali da dođe u Cirih, bili su odlučni da spreče bilo kakve novotarije i u skladu s tim počeli su ga upoznavati s njegovim dužnostima. (nastavlja se)
