Kada bira ljude preko kojih će reformisati Crkvu, bog primenjuje isti plan kojim se poslužio u vreme osnivanja Crkve, . Nebeski Učitelj ostavio je po strani velike ljude na Zemlji, ugledne i bogate, koji su navikli da dobijaju hvalu i uživaju poštovanje kao narodne vođe. Oholi i samosvesni u svojoj hvalisavoj nadmoćnosti, nikako nisu mogli da se dovoljno ponize da saosećaju sa svojim bližnjima ili da postanu saradnici skromnog Čoveka iz Nazareta. Zato je neobrazovanim, radom izmučenim galilejskim ribarima bio upućen poziv: »Hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudskim!« (Matej 4,19) Ovi skromni učenici bili su spremni da uče. Što su manje bili izloženi uticaju lažnih nauka svoga vremena, to ih je Hristos mogao uspešnije poučiti i pripremiti za svoju službu. Tako je bilo i u dane velike reformacije. Vodeći reformatori bili su ljudi iz običnog naroda – od svih ljudi svoga vremena najmanje skloni da postanu oholi zbog svog položaja ili da se prepuste uticaju fanatizma ili želji sveštenika da se mešaju u svetovne poslove. Bog se služi skromnim oruđima za ostvarenje velikih rezultata. Tada se slava ne pripisuje ljudima, već Onome koji je delovao preko njih da hoće i učine kao što je Njemu ugodno.
Nekoliko sedmica posle Luterovog rođenja u brvnari saksonskog rudara, Ulrih Cvingli rodio se u kolibi pastira u Alpima. Okolina u kojoj se Cvingli kretao u detinjstvu, kao i njegovo rano obrazovanje, trebalo je da ga pripreme za njegovu misiju. Dok je rastao okružen prizorima uzvišenosti, lepote i veličanstvenog dostojanstva prirode, njegove misli su vrlo rano bile nadahnute svešću o Božjoj veličini, moći i veličanstvu. Priče o junačkim delima koja su se događala na obroncima njegovih rodnih planina raspaljivale su njegovu mladalačku maštu. Sedeći na krilu svoje pobožne bake slušao je dragocene biblijske priče koje je uspela da napabirči iz mnoštva crkvenih legendi i tradicija. Željno i s velikim zanimanjem slušao je o velikim delima patrijarha i proroka, o pastirima koji su napasali svoja stada na palestinskim brežuljcima i s kojima su anđeli razgovrali, o Detetu iz Vitlejema i Čoveku sa Golgote.
Kao i Johan Luter, tako je i Cvinglijev otac želeo da njegov sin dobije pristojno obrazovanje, pa je dečak vrlo rano morao da napusti svoju rodnu dolinu. Njegov um brzo se razvijao, pa se uskoro pojavio problem gde naći učitelje sposobne da ga poučavaju. Kada je napunio trinaest godina, našao se u Bernu, gde se nalazila tada najuglednija škola u Švajcarskoj. Međutim, tu se pojavila opasnost koja je zapretila da ugrozi sve što mu je život obećavao. Naime, monasi su počeli ulagati najozbiljnije napore da ga privuku u manastir. Dominikanski i franjevački monasi borili su se za naklonost naroda, a to su pokušavali da ostvare upadljivim ukrašavanjem svojih crkava, raskošnim ceremonijama, i privlačnom snagom čuvenih relikvija i čudotvornih slika.
Dominikanci iz Berna shvatili su da će, ukoliko uspeju da privuku ovog darovitog mladog učenika, osigurati sebi i dobitak i čast. Njegova sjajna mladost, njegove prirodne govorničke i spisateljske sposobnosti, njegov talenat za muziku i poeziju, sve to, mnogo uspešnije od sve njihove raskoši i sjaja, privlačiće narod na njihova bogosluženja i povećavati prihode njihovog monaškog reda. Lukavstvima i laskanjem pokušavali su da nagovore Cvinglija da stupi u njihov manastir. Luter je, dok je još pohađao školu, ušao u manastirsku ćeliju, i bio bi izgubljen za svet da ga božansko Proviđenje nije oslobodilo. Cvingliju nije bilo dozvoljeno da se suoči sa istom opasnošću. Srećom, njegov otac je saznao za planove monaha. On nije želeo da dozvoli da njegov sin živi beskorisnim i bezvrednim monaškim životom.
Shvatio je da je njegova buduća korisnost na kocki, pa mu je naredio da se bez odlaganja vrati kući.
Mladić je poslušao naređenje, ali nije dugo izdržao u svojoj rodnoj dolini, već se ubrzo vratio u školu i posle izvesnog vremena stigao je u Bazel. I upravo je u ovom gradu prvi put čuo radosnu vest o daru Božje blagodati. Vitembah, profesor starih jezika, proučavanjem grčkog i jevrejskog jezika, došao je u dodir sa Svetim pismom i tako su zraci božanske svetlosti obasjali i misli studenata kojima je predavao. On je učio da postoji istina, mnogo starija i beskrajno dragocenija od teorija koje su širili skolastici i filozofi. Ta prastara istina glasi da je Hristova smrt jedina otkupnina za grešnika. Te reči su za Cvinglija bile kao prvi zrak svetlosti koji nagoveštava zoru.
Cvingli je iz Bazela uskoro bio pozvan da se prihvati svoga životnog zvanja. Njegovo prvo radno područje bila je jedna alpska parohija, ne mnogo udaljena od njegove rodne doline. Pošto je bio rukopoložen za sveštenika, on se »celom dušom posvetio traženju božanske istine; jer je bio potpuno svestan«, kaže jedan njegov saradnik u delu reforme, »koliko mora znati onaj kome je povereno Hristovo stado!« (Wylie, b. 8, ch. 5) Što je više istraživao Pisma, to mu je postajala jasnija razlika između njegove istine i jeresi Rima. Pokorio se zato Bibliji kao Božjoj Reči, jedinom dovoljnom, nepogrešivom merilu. Shvatio je da ona sama mora da tumači svoje istine. Nije se usuđivao da objašnjava Bibliju tako što bi je usklađivao s nekom unapred stvorenom teorijom ili doktrinom, već je smatrao svojom dužnošću da otkrije kakvo je njeno neposredno i očigledno učenje. Potrudio se da dobije svu neophodnu pomoć da bi stekao puno i pravilno razumevanje njenog značenja, prizivao je i podršku Svetoga Duha, koja će ga, tako je govorio, otkriti svima koji ga iskreno i sa molitvom traže. (nastavlja se)
