Prisustvovanje bogosluženjima državne Crkve bilo je propisano pod pretnjom novčane kazne ili zatvora. »Vilijams je odbacio taj zakon; najgore pravilo u engleskom zakonu bilo je ono koje je propisivalo posećivanje parohijske crkve. Naterati čoveka da se ujedinjuje s ljudima koji drugačije veruju, značilo je po njegovom mišljenju otvoreno kršiti njegova prirodna prava; dovlačiti na javna bogosluženja nereligiozne i protivne, značilo bi samo zahtevati licemerje… ‘Niko ne sme da bude obavezan da prisustvuje bogosluženju ili da pokriva troškove bogosluženja protiv svoje volje’, dodao je zatim. ‘Šta’, uzviknuli su njegovi protivnici, zaprepašćeni njegovim učenjem, ‘zar poslenik nije dostojan svoje plate?’ On je odgovorio: ‘Da! Od onih koji su ga unajmili!’« (Bancroft, pt. 1, ch. 15, par. 2)
Rodžer Vilijams bio je poštovan i voljen kao veran propovednik, čovek retkih sposobnosti, čvrstog poštenja i istinske dobrote, ali njegovo istrajno odbijanje prava građanskih vlasti da imaju vlast i nad Crkvom, i njegovo traženje verske slobode, nije moglo biti tolerisano. Primena ove nove nauke, govorili su: »Potkopala bi temelje vlasti u zemlji«. (Isto, pt. 1, ch. 15, par. 10). Bio je osuđen na progonstvo iz kolonija i konačno, da bi izbegao hapšenje, bio je prinuđen da usred hladne i olujne zime pobegne u neistraženu prašumu.
Sam je o tome ovako pisao: »Četrnaest sedmica bio sam bolno bacan tamo amo po najgorem vremenu, ne znajući šta znače hleb ili postelja, gavrani su me hranili u divljini, a šuplje drvo često mi je služilo kao sklonište.« (Martyn, vol. 5, pp. 349.350) Tako je nastavljao svoje naporno bežanje kroz sneg i besputnu prašumu, dok nije pronašao utočište u jednom indijanskom plemenu čije je poverenje i naklonost stekao, dok je pokušavao da im otkrije istine Jevanđelja.
Napredujući svojim putem konačno je, posle mnogo meseci promena i lutanja, stigao na obale zaliva Naranganset i tamo postavio temelje prve države savremenog doba koja je u najpotpunijem smislu priznavala pravo na versku slobodu. Osnovno pravilo kolonije Rodžera Vilijamsa je glasilo: »Svaki čovek ima pravo da služi Bogu po svetlosti svoje savesti.« (Isto, vol. 5, p. 354). Njegova mala država, Rod Ajlend, postala je utočište za sve potlačene, i povećavala se i napredovala sve dok njena osnovna načela – građanska i verska sloboda – nisu postale ugaoni kamen američke republike.
U tom velikom starom dokumentu koji su naši preci sastavili kao svoju povelju o pravima, u Deklaraciji o nezavisnosti, kazali su: »Mi smatramo da su ove istine same po sebi očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Stvoritelj dao izvesna neotuđiva prava, i da su među njima pravo na život, na slobodu i na traženje sreće.« Ovaj Ustav garantuje, najizričitijim rečima, nepovredivost savesti: »Nikakav verski uslov nikada ne sme da bude postavljen kao kvalifikacija za obavljanje bilo koje službe od javnog poverenja u Sjedinjenim Državama.« »Kongres ne sme da izda nikakav zakon koji se odnosi na uspostavljanje religije ili zabranjuje njeno slobodno ispovedanje.«
»Tvorci Ustava priznali su večno načelo da se čovekov odnos prema Bogu nalazi daleko iznad oblasti ljudskog zakonodavstva i da su čovekova prava na slobodu savesti neotuđiva. Razum nam nije neophodan da bismo potvrdili ovu istinu; jer smo je svesni duboko u svome srcu. To je ta ista svest koja je uprkos ljudskim zakonima održavala tolike mučenike u mukama i na lomačama. Osećali su da je njihova dužnost prema Bogu iznad ljudskih odredaba i da čovek nema nikakve vlasti nad njihovom savešću. To je urođeno načelo koje ništa ne može izbrisati.« (Congressional documents, USA, serial No. 200, document No. 271)
Kada se po evropskim zemljama proširila vest o zemlji u kojoj svaki čovek može da uživa plodove svoga rada i živi u skladu sa osvedočenjima svoje savesti, hiljade su požurile da stignu na obale Novoga sveta. Kolonije su se ubrzano umnožavale. »Posebnim zakonom Masačusets je ponudio dobrodošlicu i pomoć, na javni trošak, hrišćanima svih nacionalnosti koji su morali da beže preko Atlantika ‘da izbegnu od ratova i gladi, ili od tlačenja svojih progonilaca.’ I tako su begunci i potlačeni, državnim propisom, proglašeni gostima države.« (Martyn, vol. 5, p. 417) Za dvadeset godina od prvog iskrcavanja u Plimutu, isto toliko hiljada pobožnih putnika nastanilo se u Novoj Engleskoj.
Da bi postigli cilj za kojim su težili, »bili su zadovoljni da zarade za svoj opstanak životom punim odricanja i napornog rada. Ni od zemlje nisu ništa više očekivali osim da im razumno uzvrati za uloženi trud. Nikakva zlatna vizija nije bacala svoj prevarljivi sjaj na njihov put… Bili su zadovoljni laganim, ali stalnim napredovanjem svoje društvene zajednice. Strpljivo su podnosili odricanja u divljini, zalivajući drvo slobode svojim suzama i znojem svoga lica, sve dok se nije duboko ukorenilo u zemlji.« (nastavlja se)
