Kada su prvi put bili primorani da se odvoje od Anglikanske crkve, puritanci su se zajednički zavetovali kao Gospodnji slobodan narod da će »hoditi složno svim putevima koje im je On objavio i koje će im objaviti« (J. Brown, The Pilgrim Fathers, p. 74). To je bio pravi duh reforme, životno načelo protestantizma.
Puritanci su upravo sa tom namerom krenuli iz Holandije da osnuju novi dom u Novom svetu. Džon Robinson, njihov pastor, koji je voljom Proviđenja bio sprečen da pođe s njima, u svom oproštajnom govoru ovako se obratio izgnanicima:
»Braćo, mi ćemo se naskoro rastati i samo Gospod zna da li ću doživeti da ponovo vidim vaša lica. Ali, bez obzira da li je to Gospod odredio ili nije, zaklinjem vas pred Bogom i Njegovim svetim anđelima da mene ne sledite dalje nego što sam ja sledio Hrista. Ako vam Gospod bude otkrio bilo šta preko nekog svog oruđa, budite isto tako spremni da primite otkrivenje kao što ste bili spremni da primite svaku istinu za vreme moje službe, jer sam potpuno siguran da Gospod ima još istina i još videla da vam pokaže iz svoje svete Reči!« (Martyn, vol. 5, p. 70)
»Što se mene tiče, ne mogu dovoljno da ožalim stanje u kome se nalaze reformisane Crkve, koje su zastale na putu vere, i koje sada ne žele da idu dalje od onih koji su ih poveli putem reforme. Luterane niko ne može naterati da pođu dalje od onoga što je Luter sagledao… a kalvinisti, kako vidite, čvrsto stoje na mestu na kome ih je ostavio veliki Božji čovek, koji ipak nije sve video. To je beda koja se mora oplakati; jer iako su u svoje vreme predstavljali sjajne zapaljene svetiljke, ipak nisu prodrli u sve Božje savete, ali, kada bi danas živeli, bili bi isto tako spremni da prihvate novu svetlost kao što su bili kada su je prvi put primili.« (D. Neal, History of the Puritans, vol. 1, p. 269)
»Setite se svog crkvenog zaveta kada ste se složili da ćete hoditi svim putevima koje vam je Gospod pokazao ili će vam pokazati. Setite se svog obećanja i zaveta sa Bogom i zaveta koji ste dali jedni drugima da ćete prihvatiti svaku istinu i svako videlo koje će vam biti objavljeno iz Njegove svete Reči; ali istovremeno, pazite, ja vas preklinjem, da ono što smatrate istinom, odmerite i uporedite sa ostalim tekstovima istine pre nego što prihvatite, jer nikako nije moguće da hrišćanski svet koji je tek nedavno izašao iz duboke antihrišćanske tame odjednom primi puno savršenstvo znanja.« (Martyn, vol. 5, pp. 70.71)
Upravo je želja za slobodom savesti nadahnula ove pobožne putnike da se hrabro suoče s opasnostima dugog putovanja preko mora, da izdrže teškoće i opasnosti koje donosi život u divljini, i da uz Božju pomoć na obalama Amerike polože temelje jednoj moćnoj državi. Ipak, iako pošteni i bogobojazni, pobožni putnici tada još nisu potpuno razumeli veliko načelo verske slobode. Slobodu, za koju su toliko žrtvovali da bi je osigurali, nisu bili spremni da garantuju drugima. »Vrlo su retki oni, čak i među najistaknutijim misliocima i moralistima sedamnaestog stoleća, koji su imali jasno shvatanje ovog velikog načela, izdanka Novog zaveta, koje priznaje Boga kao jedinog sudiju čovekove vere.« (Isto, vol. 5, p. 297) Doktrina da je Bog poverio Crkvi pravo da upravlja savešću, da definiše i kažnjava jeres, samo je jedna od duboko ukorenjenih papskih zabluda. Iako su reformatori odbacili nauku Rima, nisu se potpuno oslobodili njegovog duha netrpeljivosti. Duboka tama, kojom je, tokom dugih stoleća svoje vladavine, Rim zaodenuo celo hrišćanstvo, nije čak ni tada bila potpuno rasterana. Jedan od vodećih pastora u koloniji u zalivu Masačusets je rekao: »Upravo je tolerantnost učinila da ovaj svet postane antihrišćanski; Crkvi nikada nije naškodilo kažnjavanje jeretika!« (Isto, vol. 5, p. 335) Kolonisti su prihvatili pravilo da samo vernici Crkve imaju pravo glasa u građanskoj upravi. Bila je osnovana svojevrsna državna Crkva, od svih stanovnika zahtevano je da doprinesu izdržavanju sveštenstva, a vlasti su bile ovlašćene da suzbijaju jeres. I tako je svetovna vlast bila stavljena u ruke Crkve. Nije trebalo dugo čekati da ove mere prouzrokuju neizbežne posledice – progonstvo.
Jedanaest godina posle osnivanja prve kolonije, Rodžer Vilijams stigao je u Novi svet. Kao i prvi pobožni putnici i on je došao da uživa u blagodatima verske slobode, ali, razlikujući se od njih, on je shvatio ono što su samo retki u njegovo vreme uspeli da razumeju – da je sloboda neotuđivo pravo svih, bez obzira na njihovo verovanje. On je iskreno težio za istinom, i zajedno s Robinsonom verovao je da je nemoguće da je svet već primio celokupno videlo od Boga. Vilijams je bio »prva osoba u savremenom hrišćanstvu koja je građansku vlast utemeljila na učenju o slobodi savesti, na jednakosti mišljenja pred zakonom.« (Bancroft, pt. 1, ch. 15, par. 16) On je objavio da je dužnost vlasti da obuzdava zločin, ali da nikada ne sme da upravlja savešću. Govorio je: »Javnost ili vlast može da odlučuje šta je čovek dužan čoveku, ali kada pokuša da propiše čovekove dužnosti prema Bogu, prelazi granice svoje nadležnosti, i onda neće biti nikakve sigurnosti; potpuno je jasno da ako vlast dobije to pravo onda bi mogla jednoga dana izdati naredbu da se poštuje jedan niz mišljenja, a drugi sutra, kao što je bilo učinjeno u Engleskoj za vladavine raznih kraljeva i kraljica, i u Rimskoj crkvi za vreme raznih papa i koncila; tako bi verovanje postalo gomila nereda.« (Martyn, vol. 5, p. 340)(nastavlja se)
