Engleski reformatori, iako su odbacili nauku Rimske crkve, zadržali su mnoge njene spoljašnje odlike. Tako je Anglikanska crkva, odbacivši autoritet i kredo Rima, u svom bogosluženju sačuvala mnoge katoličke običaje i ceremonije. Smatrali su da to nisu pitanja savesti, i pošto nisu izričito propisani u Bibliji, nisu ni bitni, nisu ni zabranjeni, niti sadrže neko izrazito zlo. Njihovo poštovanje smanjivalo je provaliju između reformisane Crkve i Rima, i zato su mnogi smatrali da će time olakšati katolicima da prihvate protestantsku veru.
Za konzervativce i ljude sklone nagodbama, ovi razlozi bili su dovoljni. Međutim, postojala je i druga grupa vernika koja nije tako prosuđivala. Činjenica da su ti običaji »premošćavali provaliju između Rima i reformacije« (Martyn, vol. 5, p. 22), bila je po njihovom mišljenju dovoljan razlog da ih ne prihvate. Gledali su ih kao znak ropstva iz koga su se već izbavili i u koje nisu imali nameru da se vrate. Smatrali su da je Bog u svojoj Reči dao dovoljno pravila koja regulišu bogosluženje i da ljudi nemaju prava da tu nešto dodaju ili oduzimaju. Sam početak velikog otpada bio je obeležen nastojanjem da se Božji autoritet zameni autoritetom Crkve. Rim je započeo svoje delo namećući ono što Bog nije zabranjivao, a završio je zabranjujući ono što je Bog izričito naređivao.
Mnogi su iskreno želeli da se vrate neporočnosti i jednostavnosti, vrlinama koje su obeležavale prvobitnu Crkvu. Mnoge tradicinalne običaje Anglikanske crkve smatrali su ostacima idolopoklonstva, i prilikom bogosluženja nisu mogli da se čiste savesti sjedine s njom. Međutim, Crkva, podržana građanskim vlastima, nije dozvoljavala nikakvo udaljavanje od usvojenih formi. Prisustvovanje bogosluženjima bilo je propisano zakonom, tako da su neodobreni bogoslužbeni sastanci bili zabranjeni pod pretnjom tamnice, izgnanstva ili smrti.
Monarh koji je početkom sedamnaestog stoleća upravo stupio na engleski presto, Engleske, objavio je svoju odluku da natera puritance »da se usaglase ili… će ih proterati iz zemlje, ili će im učiniti i nešto teže«. (George Bancroft, History of the United States of America, pt. 1, ch. 12, par. 6) Hvatani, progonjeni i zatvarani, nisu u budućnosti mogli očekivati neke bolje dane, pa su mnogi došli do uverenja da za one koji žele da žive po diktatu svoje savesti, »Engleska zauvek prestaje da bude pogodna za stanovanje« (J.G. Palfrey, History of New England, ch. 3, par. 43) Neki su konačno odlučili da potraže utočište u Holandiji. Suočili su se s teškoćama, gubicima, i tamnicom. Njihove namere bile su osujećene, a oni su izdajom pali u ruke svojim neprijateljima. Međutim, njihova odlučna istrajnost na kraju je pobedila i oni su našli utočište na prijateljskim obalama holandske republike.
Prilikom bežanja ostavili su svoje kuće, svoja imanja i svoja sredstva za život. Postali su stranci u stranoj zemlji, našli se među ljudima različitog jezika i drugačijih običaja. Bili su prisiljeni da pribegnu drugim i do tada neokušanim zanimanjima u naporu da zarade svoj svakodnevni hleb. Sredovečni ljudi, koji su ceo svoj život proveli obrađujući zemlju, morali su sada da nauče neke zanate. Međutim, radosno su prihvatili svoj novi položaj i nisu gubili vreme u lenčarenju i nezadovoljstvu. Iako ih je često progonilo siromaštvo, zahvaljivali su Bogu na blagoslovima, koje su i dalje dobijali i nalazili svoju radost u mirnom duhovnom zajedništvu.
»Znali su da su samo putnici, i nisu se mnogo obazirali na ono što ih okružava, već su podizali svoje oči prema nebu, svojoj najdražoj domovini, i time se tešili.« (Bancroft, pt. 1, ch. 12, par. 15)
Uprkos progonstvu i teškoćama jačala je njihova vera i njihova ljubav. Oslanjali su se na Božja obećanja, a On ih u vreme potrebe nije ostavljao. Njegovi anđeli su bili uz njih, da ih hrabre i podržavaju. Kada su shvatili da im Božja ruka ukazuje da krenu preko mora, u zemlju u kojoj su mogli da osnuju svoju državu, da svojoj deci ostave versku slobodu kao dragoceno nasleđe, pošli su napred, bez oklevanja, stazom Proviđenja.
Bog je dozvolio da nevolje dođu na Njegov narod da bi ga pripremio za ispunjenje svojih milostivih namera. Crkva koja je bila ponižena, sada bi opet mogla da bude uzdignuta. Bog je nameravao da svoju moć upotrebi za njeno dobro, da svetu pruži još jedan dokaz da ne zaboravlja one koji se oslanjaju na Njega. On je tako vodio događaje da su sotonin gnev i zavere zlih ljudi samo doprineli da Njegova slava bude uzdignuta, a da Njegov narod stigne na sigurno mesto. Progonstvo i izgnanstvo pripremili su put koji će ih odvesti u slobodu. (nastavlja se)
