Sotonina krivica sada je ostala bez izgovora. On je pokazao svoj pravi karakter varalice i ubice. Isti duh kojim je vladao sinovima ljudskim, koji su bili pod njegovom vlašću, pokazao bi se i na Nebu da mu je bilo dozvoljeno da upravlja njegovim stanovnicima. On je tvrdio da bi prestup Božjeg zakona doneo slobodu i oduševljenje, ali svi su shvatili da su posledice takvog ponašanja samo okovi i poniženje.
Sotonine lažne optužbe protiv božanskog karaktera i vladavine pokazale su se u pravoj svetlosti. Optuživao je Boga da teži da se uzvisi i da zbog toga zahteva pokornost i poslušnost od svojih stvorenja, izjavljivao je da je Stvoritelj zahtevao samoodricanje od svih, iako sam nije pokazivao spremnost na samoodricanje niti je podneo ikakvu žrtvu. Sada je svima postalo jasno da je Vladar svemira za spasenje grešnog i palog roda prineo najveću žrtvu koju ljubav može prineti: »Jer Bog beše u Hristu i svet pomiri sa sobom, ne primivši im greha njihovih, metnuvši u nas reč pomirenja.« (2. Korinćanima 5,19) Lucifer je, svojom težnjom za čašću i prevlašću, to se moglo brzo uvideti, otvorio vrata grehu, dok je Hristos, da bi uništio greh, ponizio samoga sebe i postao poslušan do same smrti.
Bog je pokazao svoju odvratnost prema pobuni. Celo Nebo je videlo kako se otkrila Njegova pravednost, i prilikom osude upućene sotoni i prilikom otkupljenja čoveka. Ukoliko je Božji zakon nepromenljiv, izjavljivao je Lucifer, onda se kazna po tom Zakonu ne može oprostiti, i zato svaki prestupnik zauvek mora da izgubi Stvoriteljevu naklonost. Tvrdio je da je grešni rod ostavljen izvan domašaja otkupljenja i da je tako postao njegov zakoniti plen. Međutim, Hristova smrt predstavlja neoborivi dokaz u prilog čoveku. Kazna koju je Zakon propisivao pala je na Onoga koji je bio jednak Bogu, a čovek je mogao slobodno da prihvati Hristovu pravednost i pokajanjem i poniznošću da pobedi, isto onako kao što je Božji Sin pobedio sotonsku silu. Tako je Bog ostao pravedan, i opravdao sve one koji veruju u Isusa.
Međutim, Hristos nije došao na ovu Zemlju da strada i umre samo zato da bi otkupio čoveka. On je došao da »učini zakon velikim i slavnim«. (Isaija 42,21) Ne samo zato da bi stanovnici ovoga sveta mogli da poštuju Zakon onako kako treba da bude poštovan, već i da svim svetovima u svemiru pokaže nepromenljivost Božjeg zakona. Da su njegovi zahtevi mogli da budu zanemareni, Božji Sin ne bi morao da prinosi svoj život kao žrtvu pomirnicu za prestup. Hristova smrt to neoborivo dokazuje. Žrtva na koju je beskrajna ljubav navela Oca i Sina, da bi grešnici mogli da budu otkupljeni, pokazuje celom svemiru – ničim osim ovim planom pomirenja to ne bi moglo biti postignuto – da pravednost i milost predstavljaju temelj Zakona i Božje vladavine.
Završno razdoblje suda otkriće činjenicu da greh zaista nije imao nikakvo opravdanje. Kada Sudija cele Zemlje bude upitao sotonu: »Zašto si se pobunio protiv Mene, zašto si otimao podanike Moga carstva«, začetnik zla neće moći da pronađe nikakav izgovor. Sva usta biće zatvorena, sve buntovničke čete ostaće bez reči.
Krst na Golgoti, koji predstavlja dokaz da je Zakon nepromenljiv, objavljuje celom svemiru da je plata za greh smrt. Spasiteljev poslednji uzvik: »Svršeno je«, odjeknuo je kao posmrtno zvono sotoni. Veliki sukob, koji je tako dugo vođen, tada je bio odlučen i postalo je sigurno i konačno uklanjanje greha. Božji Sin je prošao kroz vrata groba, da »smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola«. (Jevrejima 2,14) Želja za uzvišenjem navela je Lucifera da kaže: »Više zvezda Božjih podignuću presto svoj… izjednačiću se s Višnjim.« Bog izjavljuje: »Obratiću te u pepeo na zemlji… i neće te biti doveka!« (Isaija 14,13.14; Jezekilj 28,18.19) Kada bude došao »dan koji gori kao peć, svi će ponositi, svi koji rade bezbožno, biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane«. (Malahija 4,1)
Ceo svemir biće svedok prirode i posledica greha. Njegovo potpuno uništenje, koje je, da se dogodilo u samom početku, moglo da zaplaši anđele i osramoti Boga, sada će odbraniti Njegovu ljubav i potvrditi Njegovu čast pred svemirom punim bića koja radosno ispunjavaju Njegovu volju i u čijim srcima vlada Božji zakon. Zlo se nikada više neće pojaviti. Božja reč kaže: »Neće se dva puta podignuti pogibao!« (Naum 1,9) Božji zakon, kome je sotona prigovarao i tvrdio da predstavlja jaram ropstva, biće poštovan kao »zakon slobode«. Oprobana i okušana stvorenja nikada više neće izneveriti zavet odanosti Onome čiji se karakter potpuno pokazao pred njima kao neshvatljiva ljubav i beskrajna mudrost.
